Lupus: Simptomi, dijagnoza i savremeni pristupi lečenju

Šta je lupus?

Lupus je hronična, autoimuna bolest koja zahvata različite organe, od kojih najčešće zglobove, kožu i bubrege. Osim ovih organa mogu da budu zahvaćeni i drugi, kao sto su srce, pluća, nervni sistem, hematopoezno tkivo ( krv i krvotvorni organi), sluznica usne duplje.

Autoimune bolesti nastaju onda kada organizam prestaje da raspoznaje svoje sopstvene ćelije i tkiva i ponaša se prema njima kao prema stranom agensu. Imuni sistem je veoma značajan za održanje zdravlja organizma i ima funkciju zaštite organizma od svih činilaca koji prete da naruše njegov integritet. On se aktivira na prisustvo mikrorganizama, ali i čestica zagađenja i toksine, kao i sve druge materije koje nisu sastavni deo organizma.

Imuni sistem je kompleksni sistem, međusobno povezan, a sastoji se od limfnih čvorova, grudne žlezde, slezine, krajnika, i krvnih ćelija limfocita T i B. B limfociti su ćelije zadužene za stvaranje antitela, to jest imunoglobulina, dok T limfociti učestvuju u uništavanju ćelija antigenski različitih od ostalih ćelija u organizmu ( na primer ćelija raka).

Kod lupusa postoji " greška" u imunom sistemu organizma, on postaje hiperaktivan i napada sopstveno zdravo tkivo, što izaziva jednu vrstu zapaljenskog procesa koje dovodi do oštećenja tkiva i organa.

Kada se govori o učestalosi lupusa, uglavnom se misli na sistemski eritemski lupus koji je i najčešči. Ova bolest je mnogo češća kod žena nego kod muškarca, odnos je 5-10:1, prema nekim podacima 9:1. Češća je kod mlađih žena - u generativnom dobu, i to od 15. do 44. godine života. Kod oko 65% obolelih bolest se javlja između 15. i 55. godine života. Kod 15% pacijenata bolest se pojavi do 18. godine života, ali retko pre 5. godine.

U starijem životnom dobu odnos žena prema muškarcima je 2:1.

Sistemski eritemski lupus je bolest rasprostranjena širom sveta, ali se ipak češće javlja kod ljudi tamnije puti, kao što su Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, Azijati i Indijanci. Takođe je učestalija u urbanim sredinama. Incidenca lupusa u Evropi je 1 na 2500 osoba.

U Srbiji ima oko 3000 osoba obolelih od sistemskog eritemskog lupusa.

Lupus spada u jednu od najtežih reumatskih bolesti. Koliko je ta bolest ozbiljna govori i podatak da 50% pacijenata sa lupusom ima nepovratno oštećenje organa u roku od 5 do 10 godina od postavljanja dijagnoze, što od same bolesti, tako i kao posledicu terapije koja nije ni malo bezazlena.

Vrste lupusa

Postoji nekoliko vrsta lupusa:

- Kožni lupus pod nazivom diskoidni eritemski lupus: je hronična vrsta lupusa čije su manifestacije ograničene na predeo kože. On je zastupljen sa oko 10% od svih slučajeva lupusa. Karakteriše se osipom koja se pojavljuje u predelu lica, vrata i koži poglavine, ponekad i na gornjem delu trupa, što znači tamo gde je koža izložena dejstvu sunčeve svetlosti i po pravilu ne zahvata unutrašnje organe. Promene po koži su u vidu ljuspica koje se šire ka ivicama, a zatim zarastaju ostavljajući ožiljke i obezbojenu kožu. Na temenu glave izazivaju ćelavost. Ova vrsta lupusa se najčešće sreće kod Afroamerikanaca i pušača.

- Akutni kožni lupus je povezan sa drugim simptomima lupusa. Ospa se pojavljuje naglo, ne traje dugo, ne ostavlja ožiljke, već samo promenu boje kože.

- Subakutni kožni eritemski lupus, duže traje od akutnog, pojavljuje se na rukama, grudima ili leđima i odlikuje se crvenim kružnim površinama prekrivenim ljuspama i definisanim ivicama.

Kod oko 10 % obolelih od kožnog lupusa, može se u kasnijem periodu javiti sistemski oblik bolesti.

- Sistemski eritemski lupus ( lupus eritematoides = stari naziv ove bolesti), je vrsta lupusa koja zahvata različite organe, a koji će organi biti zahvaćeni, varira od slučaja do slučaja. Kod nekih osoba postoje samo promene na koži, koštanomišićnom sistemu, posebno na zglobovima, dok se kod drugih javljaju i promene na mozgu, plućima, bubrezima, u krvi i na srcu. Od ove vrste lupusa obolevaju i mlađe i starije osobe, u životnom dobu od 16 do 44 godina. Ovo je najčešći tip lupusa i čini približno 70% svih slučajeva lupusa, te kada se govori o učestalosti oboljenja, uglavnom se misli na sistemski eritematoidni lupus. Ukoliko se ne leči blagovremeno i adekvatno može bitno ugroziti kvalitet života obolelih i dovesti do ograničenja radnih sposobnosti.

Kod sistemskog eritemskog lupusa karakteristično je to, što postoje periodi kada je bolest aktivna i pokazuje burnu simptomatologiju i periodi kada bolest miruje, a simptomi se smanjuju ( faze remisije).

- Medikamentozni - lekovima izazvan lupus: je takva vrsta lupusa koja je izazvana određenim lekovima. Lekovi koji mogu biti izazivači ovog oboljenja su uglavnom neki antihipertenzivi i određena grupa diuretika, zatim antiaritmici, mada postoje i drugi lekovi koji za posledicu imaju pojavu lupusa. Nakon prestanka uzimanja lekova, simptomi oboljenja se povlače. Simptomi su slični sistemskom eritemskom lupusu, a najćešće su zahvaćeni zglobovi i pluća. Ova vrsta lupusa je zastupljena sa 10% od svih lupusa.

- Novorođenački lupus ( neonatalni lupus), odnosno lupus kod novorođene dece, je stanje kada beba dobija lupusna antitela od majke koja je obolela od sistemskog etitemaskog lupusa. Ovo stanje traje sve dok se majčina antitela ne eliminišu iz bebinog organizma. Ispoljava se crvenilom lica novorođenčeta i ospom po telu, naročito nakon izlaganja suncu, a koji isčezavaju posle nekoliko nedelja bez posledica. Ponekad je kod bebe prisutna i usporena srčana radnja - bradikardija i malokrvnost. Deca sa novorođenačkim lupusom se normalno razvijaju i mala je verovatnoća da će u kasnijem životu oboleti od sistemskog eritemskog lupusa.

- Juvenilni lupus nije tako čest kao kod odraslih. Samo oko 15% svih slučajeva lupusa, javlja se u dečijem periodu. Češće se javlja kod dečaka u adolescenciji i to između 12. i 14. godine zivota. Odnos dečaka prema devojčicama je 5:1. Veoma je redak kod dece pre 5. godine.

Uzroci i faktori rizika

U nastanku autoimunih bolesti, pa tako i lupusa veliku ulogu imaju genetski faktori, odnosno urođena predispozicija, koja je povezana sa više vrsta gena i oko 100 genskih lokusa. Bolest nije nasledna, ali genetska predispozicija u sadejstvu sa ostalim faktorima rizika, povećava mogućnost pojave oboljenja. Znači, genetska predispozicija udružena sa štetnim faktorima spoljne sredine, dovodi do ispoljvanja oboljenja. Oko 20% osoba obolelih od ove bolesti ima među najbližim srodnicima takođe obolelog od lupusa.

Spoljni faktori ( faktori životne sredine) uzročnici pojave lupusa:

- u industrijski razvijenim zemljama pojava lupusa je 10 puta češća nego u nerazvijenim područjima. U Africi i Aziji lupus se sreće mnogo ređe, ali ljudi afričkog i azijskog porekla koji žive u Americi i Evropi obolevaju češće od ostalih.

- izloženost otrovnim hemijskim jedinjenjima iz dima, izduvnih gasova ( kao sto su živa, silicijum, trihloetilen itd), pesticidi, insekticidi, herbicidi u hrani i vodi. Sve ovo je povezano sa prethodnom stavkom, odnosno činjenicom da je pojava lupusa češća u razvijenim zemljama.

- infekcije: izloženost raznim vrstama infekcija, kao što je virus hepatitisa, infekcija citomegalovirusom, Epštajn Barov virus ( izazivač infektivne mononukleoze), povećava mogućnost pojave lupusa.

- ultraljubičasto zračenje takođe povećava rizik od oboljenja, pod njihovim dejstvom dolazi do lučenja supstance pod imenom citokini koji stimulisu povećanu proizvodnje autoantitela.

-- pušenje: produkti duvanskog dima dovode do upalnih procesa u organizmu, potenciraju pojavu kožnih promena kod lupusa, a takođe i pogoršavaju stanje bubrega i kardiovaskularnog sistema. Pušenje već samo po sebi ima negativan uticaj na stanje ovih organa, čak i nezavisno od lupusa.

- lekovi: neki antibiotici, prokainamid, antiepileptici i drugi takođe mogu biti inicijalni okidač za nastajanje lupusa.

- učestalo izlaganje stresnim situacijama, menja imuni odgovor organizma i povećava sklonost ka lupusu.

- ženski polni hormon deluje favorizujuci na pojavu lupusa kao i na pogoršanje postojećeg oboljenja. Estrogen stimulise produkciju citokina, i povećava proizvodnju faktora aktivacije B limfocita. Zbog toga je i odnos obolevanja između žena i muškaraca toliko visok , na štetu žena, odnosno 9 - 10 : 1. Upotreba kontraceptivnih pilula koje sadrže estrogen, kao i nadoknada estrogena u menopauzi izazivaju takođe povećan rizik od lupusa.

infografik simptoma lupusa kod žena

Najčešči simptomi lupusa

Kao i kod svih drugih autoimunih bolesti, kao što su reumatoidni artritis i multipla skleroza, u ranim fazama sistemskog etitemskog lupusa javlja se nespecificna simptomatologija koja može ukazivati i na prisustvo i nekog drugog oboljenja.

Ti nespecifični lupus simptomi su: umor, malaksalost, groznica, povremeno povišena temperatura, bolovi u mišićima i zglobovima, prolazni otoci zglobova. Bol i otok zglobova spadaju u češću simptomatologiju na početku oboljenja, čak 90% obolelih u početnoj fazi bolesti navodi ove tegobe.

Među najčešće simptome lupusa spadaju takođe i promene po koži obolelog. Kožne promene se sreću kod oko 80% bolesnika, a najučestalija manifestacija je crvenilo obraza i nosa u obliku leptirovih krila ( zbog čega glava obolelih liči na glavu vuka, pa je i bolest po tome i dobila ime -"lupus").

Karakteristična je i ospa u vidu crvenih prištića ( takozvana makulopapulozna ospa), na delovima kože koje su izložene dejstvu sunčevih zraka. Kod diskoidnog lupusa pojavljuje se uzdignuta perutava ospa u vidu novčića, najćešće na licu, koži temena glave, ušnim školjkama, grudima i rukama.

Kao prvi simptomi lupusa javljaju se ranice na sluzokoži usta i u nosu.

U kasnijoj fazi oboljenja simptomi ce pretežno zavisiti od organa koji je zahvaćen. U početku to može biti samo jedan organ ili tkivo, a kada dođe do oštećenja više organa, javlja se i polimorfnija klinička slika.

Simptomi i znaci sistemskog eritemskog lupusa nikada nisu isti kod svih obolelih, već zavise od imunog statusa pojedinca i vrste zahvaćenog tkiva i organa. Kod nekog su simptomi i znaci burniji i dugotrajniji, dok kod drugih mogu biti sasvim blagi i sa čestim remisijama, odnosno povlačenjem simptoma na kraći ili duži vremenski period.

Kako bolest napreduje, uglavnom dolazi do oštećenja više organa istovremeno.

Fizički simptomi: osip, bolovi u zglobovima, umor, groznica

Kao što je već navedeno promene po koži u vidu tipičnog crvenila i osipa sreću se kod 80% obolelih. Izražena je fotosenzitivnost, to jest delovi tela izloženi sunčevoj svetlosti, odnosno dejstvu ultraljubičastih zraka, su posebno osetljivi i na njima se promene prvo uočavaju. To su uglavnom lice, nos, vrhovi usnih školjki, dekolte na vratu.

Osip po koži može biti i posledica i takozvanog kožnog vaskulitisa, odnosno zapaljenskih promena na malim i srednjim krvnim sudovima kože i potkožnog tkiva, koje se ispoljava u vidu crvenila, tačkastih krvnih podliva, a ponekad i sitnih ranica - ulkusa. Takođe imamo često pojavu modrica, što je posledica i vaskulitisa i smanjenog broja trombocita.

Na noktima lupus izaziva pucanje nokatne ploče, pa čak i ispadanje noktiju. Koža oko nokta je često crvena i otečena, kapilari su u tom delu prošireni. Ove promene su vidljive kod 50% obolelih.

Pacijenti oboleli od lupusa često gube kosu, kosa je krta i lomljiva, međutim, u periodima remisije, ona ponovo izrasta.

Posle kožnih promena, najčešći simptom je bol u zglobovima praćen jutarnjom ukočenošću- artritis. Zglobovi su uglavnom otečeni, otežano i bolno pokretni. Artritis najčešće zahvata ručne zglobove, laktove, sitne zglobove šaka, kao i kolena.

Kod nekih pacijenata postoji modrilo prstiju i osećaj hladnoće, usled postojanja pomenutog vaskulitisa ( zapaljenja sitnih krvnih sudova) i poremećaja cirkulacije. Česte su epizode smenjivanja bledih i modrih prstiju, (takozvani Rejnoov sindrom), koji nije tipičan samo za lupus.

Hronični umor, koji se pojavljuje već u inicijalnoj fazi lupusa, intenzivira se i često je praćen groznicom, kao i povišenom temperatutom koja se ne može povezati sa nekim drugim konkretnim uzrokom, a obično je viša od 38 stepeni C. Oboleli je bezvoljan, nema apetit. Kada je lupusom zahvaćen i bubrega, usled zadržavanja toksičnih materija u organizmu, pojavljuju se i otoci - lica, gležnjeva.

Sistemski simptomi ( bubrezi, srce, pluća, centralni nervni sistem)

Kao što je napred rečeno, promene kod lupusa zahvataju, različita tkiva i organe.

Tri četvrtine obolelih ima zapaljensko oštećenje bubrega, takozvani lupus nefritis. Ova komplikacija se često javlja već u prvoj godini od postavljanja dijagnoze, a najviše slučajeva ima posle pet godina od početka bolesti. Simptomatologija je različita u zavisnosti od stepena oštećenja bubrega. Od lupus nefritisa najčešće obolevaju osobe između 20. i 40. godina života.

Kod lupus nefritisa zapaljenski proces zahvata nefrone, osnovne strukturne i funkcionalne jedinice bubrega koje prečišćavaju krv od štetnih produkata. Usled nedovoljne funkcije nefrona ovi štetni produkti metabolizma se tada nakupljaju u krvi u višku i izazivaju toksične efekte.

Ukoliko oboleloj osobi otiču potkolenice i gležnjevi, a otoci su bledi i testasti, pojavljaju se i u jutarnjim časovima, a ne samo uveče, bolesnik dobija na tezini, ima otoke očnih kapaka, treba obavezno ispitati stanje bubrega. Ponekad oštećenje bubrega ne mora davati subjektivnu simptomatologiju u smislu povišene temperature i bolova u krstima, već se dijagnoza mora postaviti putem analize krvi i urina. U krvi, u uznapredovalom stadijumu oboljenja, nalazimo povišene azotne materije, a u uzorku urina se dobija nalaz belančevina i crvenih krvnih zrnaca.

Kao komplikacija lupus nefritisa može doći do akutnog prestanka rada bubrega, do hronične bubrežne insuficijencije i glomeruloskleroze, koja takođe vodi u insuficijenciju, kao i do promena na krvnim sudovima i srcu.

Hronični lupus nefritis izaziva i povišen krvni pritisak, a uzrok je i anemije. Simptomi anemije su hroničan umor, bledilo kože, nedostak daha.

Lupus i promene na srcu: kod lupusa dolazi, usled zapaljenskih promena, do oštećenja srčanog endotela, što sa svoje strane doprinosi stvaranju plakova na krvnim sudovima i posledične ateroskleroze. Kao rezultat toga je nastanak koronarne bolesti - angine pektoris i infarkta miokarda. Osobe obolele od lupusa mnogo češće i ranije obolevaju od srčanih bolesti nego osobe koje nemaju lupus.

Usled upalnog procesa na srčanim zaliscima i taloženja kalcijumovih soli na njima, dolazi i do njihovog oštećenja, a posebno je pogođen takozvani mitralni zalistak. Zalisci se deformišu i ne zatvaraju u potpunosti, (insuficijentni su), što opterećuje srčani mišić i izaziva srčanu slabost. Na ovako izmenjenim zaliscima često se formiraju trombi, koji, ukuliko se otkinu, mogu izazvati moždani udar.

Od srčanih problema treba još spomenuti perikarditis (zapaljenje srčane ovojnice - srčane kese), sa ili bez izliva tečnosti u srčanu kesu, a koji se pojavljuje kod oko 50% obolelih u nekom trenutku bolesti. Može doći i do zapaljenja samog srčanog mišića, miokarditisa, ne javlja se tako često. Ove navedene komplikacije ukazuju da je oboljenje u aktivnoj fazi i da je neophodno intenzivirati terapiju, nakon koje se obično i perikarditis i miokarditis povlače.

Žene sa lupusom u toku generativnog perioda nemaju estrogensku zaštićenost od srčanih bolesti kao žene koje ne boluju od lupusa.

Kardiovaskularne bolesti su glavni uzrok umiranja obolelih od sistemskog eritemskog lupusa.

Jedna trećina obolelih osoba navodi tegobe od strane pluća, najćešće u vidu bolova u grudnom košu, posebno prilikom dubokog udaha.

Najčešće plućne manifestacije su suvi ili eksudativni pleuritis (zapaljenje plućne maramice, sa ili bez izliva tečnosti). Bol u grudima može biti i posledica zapaljenja međurebarnih mišića, kao i zapaljenja sitnih zglobova koji pripajaju rebra za grudnu kost.

Pojedini pacijenti imaju i probleme sa varenjem u vidu bolova u stomaku, mukom i povraćanjem, zapaljenjem jetre i pankreasa, što može biti i posledica uzimanja lekova za terapiju lupusa.

Nervni sistem: usled autoimunog procesa često dolazi do oštećenja nervnih struktura u mozgu, oboleli se tada žale na glavobolju, probleme sa pamćenjem, anksioznost ili depresiju, a ređe nastupaju i epileptički napadi.

Od ostalih simptoma treba spomenuti otečene limfne čvorove, pojavu suvih očiju, promene u telesnoj težini smanjenje ili povećanje kilaže, osteoporozu- koja može biti i posledica dugotrajnog uzimanja kortikosteroida.

Razlike u simptomima lupusa kod žena, muškaraca i dece

Žene u generativnom periodu, znači od 16. do 44. godina, obolevaju 10 puta češće od muškaraca. Incidenca obolevanja muškaraca je otprilike ista kao kod žena u pregenerativnom periodu i postmenopauzalnom periodu. Što se tiče same simptomatologije ona je slična kod oba pola.

Kod planiranja trudnoće, žene treba da budu pod strogom kontrolom lekara - reumatologa i ginekologa. Trudnoću je potrebno odložiti do smirenja tegoba - remisije, i to najmanje 6 meseci, jer lupus povećava rizik od pobačaja i prevremenog porođaja. U trudnoći preti i opasnost od povišenog krvnog pritiska i moguće eklampsije. Posebno su ugrožene žene sa bubrežnim oboljenjema, srčanim i nervnim komplikacijama.

Lupus kod dece - juvenilni lupus, češći je kod dečaka. Simptomi i znaci su slični kao i kod odraslih, variraju od osobe do osobe. Karakteristično za dečiji uzrast je to, što je početak nagliji i tok agresivniji, najčešće zahvata bubrege i nervni sistem, pa, ukoliko se na vreme ne krene sa lečenjem, stepen oštećenja organa je veći. Posumnjaćemo da dete ima lupus ukoliko ima temperaturu nepoznate etiologije, malaksalo je, gubi na težini, zaostaje u rastu i razvoju, ima promene po koži, afte u ustima, opada mu kosa.

doktorica pregleda bolno rame pacijentkinje

Kako se postavlja dijagnoza lupusa?

Lupus je bolest koja može da liči na neka druga oboljenja, prvenstveno na reumatoidni artritis, pa se u mnogim slučajevima dijagnoza prilično teško postavlja.

Izuzetno je važno uzeti dobru anamnezu, informisati se o samom početku bolesti, o prisutnim tegobama, kada i u kojim situacijama dolazi do pogoršanja tegoba, osvrnuti se na porodičnu anamnezu - prisustvo ili odsustvo lupusa u familiji.

Nakon toga se pristupa detaljnom fizikalnom pregledu pacijenta, koji uključuje merenje krvnog pritiska, auskultaciju srca i pluća, pregled abdomena i sve ostalo podrazumevano.

Prilikom kliničkog pregleda posebno treba obratiti pažnju na simptome poput ospa na licu u vidu "leptira"; preterana osetljivost kože na izloženost sunčevoj svetlosti; uzdignuta perutava koža u vidu novčića; aftozne promene na sluzokoži usta i nosa; bolovi i otoci zglobova; zapaljenje plućne maramice (pleuritis), ili srčane maramice ( perikarditis); zapalenje bubrega; simptomi od strane nervnog sistema.

Nakon sagledavanja kliničke slike rade se laboratorijske analize, koje uključuju kompletnu hematološku i biohemijsku analizu krvi. Pregledom krvne slike često nailazimo na hemolitičku anemiju, smanjen broj leukocita i trombocita. Pregled urina nam može ukazati na probleme sa bubrezima u ranoj fazi, još kada pacijent nema izražene tegobe.

Putem biohehimijskih analiza krvi procenjujemo funkciju bubrega ( urea, kreatinin, acidum uricum, elektroliti), zatim jetre ( bilirubini, transaminaze, albumini, globulini), radi se protrombinsko vreme, C reaktivni protein i drugi faktori zapaljenja kao sto su komplementi C3 i C4.

Zatim se pristupa imunološkim testovima na autoantitela koji mogu da ukazuju na lupus, to su:

- Antinuklearna antitela, - ANA antitela, je početni test koji se radi kod sumnje na sistemski lupus i pozitivan je kod više od 97% slučajeva. To su antitela koja su usmerena protiv proteina koja se nalaze u jedru ćelije. Ona su pozitivna i kod nekih drugih bolesti (kao sto su reumatoidni artritis, sistemska skleroza, multipla skleroza, autoimuni hepatitis, Hašimoto tireoiditis, pa čak i kod nekih karcinoma), a mogu biti pozitivna i u zdravoj populaciji. Zbog ovih činjenica ona nisu strogo specifična, specifičnost im iznosi svega 20%

. - Anti DNA antitela ( to su antitela na dezoksiribonukleinsku kiselinu u ćelijskom jedru), specifičnost za lupus im iznosi 95%, nalaze se kod 60 do 70% pacijenata obolelih od lupusa. Ova antitela se često određuju u proceni i praćenju aktivnosti bolesti.

- Anti Sm ( anti Smith), antitela, pozitivna su kod oko 30% pacijenata sa sistemskim eritemskim lupusom, ali kada se pronađu u 99% slučajeva potvrđuju dijagnozu lupusa. Ova antitela se najčešće sreću kod Afroameričkih pacijenata. Ona su isključivo pozitivna kod obolelih od lupusa, tako da u stvari potvrđuju dijagnozu.

- Antifosfolipidna antitela, su autoantitela uperena protiv sopstvenih fosfolipida, pozitivna su kod 50% obolelih od lupusa, ali se mogu naći i kod drugih autoimunih bolesti. Ova autoantitela dovode do pojačanog zgrušavanje krvi, pa preti opasnost od tromboza arterija ili vena, što moze izazvati moždani udar, migrenozne glavobolje, epilepsiju itd.

Postoje još i drugi imunoloski testovi koji se rade isključivo na zahtev imunologa.

Osim gore navedenog, u zavisnosti od kliničke slike, radi se ultrazvuk srca, RTG pluća, magnetna rezonanca glave, ultrazvuk bubrega i abdomena, a u slučaju neophodnosti i biopsija kože ili pojedinih organa.

Savremeni pristupi lečenju lupusa

Lečenje lupusa se sprovodi individualnim pristupom.

Budući da je bolest hronična i ne ispoljava se kod svih pacijensta na isti način, prolazi kroz faze pogoršanja i remisija, ne zahvata iste organe podjednakim intenzitetom, lečenje se mora prilagoditi svakom pacijentu ponaosob, u skladu sa godinama života i fazom oboljenja kroz koju prolazi.

Cilj lečenja je da se smanji intenzitet simptoma, postignu što duže remisije, da se spreče pogoršanja, preveniraju infekcije i ozbiljna oštećenja tkiva i organa, kao i poboljšanje kvaliteta života i očuvanje radne sposobnosti obolelog.

U lečenju obolelih od lupusa učestvuju lekari različitih specijalnosti: imunolozi, reumatolozi, dermatolozi, hematolozi, nefrolozi, kardiolozi, što bi značilo da se lečenje sprovodi multidisciplinarno.

Lečenju se može pristupiti nefarmakološkim metodama - to je primena higijenodijetetskih mera i promena životnih navika i farmakološki - primenom lekova.

Od lekova se koriste antimalarici, kortikosteroidi, analgoantireumatici, imunosupresivi i savremena biološka terapija.

Standardna terapija

Standardna terapija lupusa podrazumeva primenu kortikosteroida kao prvi terapijski izbor, s obzirom na činjenicu da se kod ove bolesti prvenstveno radi o imunološkoj zapaljenskoj reakciji.

Kod blažih slučajeva sa tegobama od strane mišićno-koštanog sistema, kod akutnog zapaljenja zglobova sa otokom, daju se nesteroidni analgoantireumatici, dok se simptomi ne smire.

Kortikostetoidi se primenjuju ili sami ili u kombinaciji sa antimalaricima, za koje se pokazalo da pomažu u regulaciji imunog sistema organizma. Koje doze kortikosteroida će se primeniti zavisi od uzrasta pacijenta, aktivnosti bolesti, težine kliničke slike i pretezno zahvaćenih organa. Kortikosteroidi nisu bezazleni lekovi, tako da se visoke doze kortikosteroida uglavnom primenjuju kod pojave hemolitičke anemije, bolesti centralnog nervnog sistema i težih oboljenja bubrega. Kada se postigne remisija, ovi lekovi se postepeno smanjuju, sve dok se ne postigne minimalno potrebna doza za držanje bolesti pod kontrolom.

Treba imati na umu da kortikosteroidi mogu proizvesti brojna neželjena dejstva, kao što je povišen krvni pritisak, povećanje nivoa holesterola u krvi, šećernu bolest, što opet sa svoje strane takođe povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti. Veće doze i duža primena, ovaj rizik čine većim. Kortikosteroidi mogu izazvati i čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, dovode do smanjenja mišićne i koštane mase i osteoporoze, a takođe i povećavaju sklonost ka infekcijama. Nikako ih ne treba uzimati na svoju ruku i ne prekidati naglo sa uzimanjem, jer preti opasnost od akutne insuficijencije nadbubreznih zlezda, pa i smrtnog ishoda.

Kod izraženih tegoba od strane mišićno-koštanog sistema, kod akutnog zapaljenja zglobova sa otokom, daju se nesteroidni analgoantireumatici, sve dok se tegobe ne smire.

Sledeći lekovi koji se koriste u terapiji lupusa su hemoterapeutski lekovi, kao što je ciklofosfamid koji se u jetri konvertuje u aktivni oblik sa hemoterapijskim dejstvom. U ove lekove se ubrajaju i azatioprin, metotreksat i drugi, pod različitim fabričkim nazivima. Oni se uvode u terapiju naročito ako je došlo do oštećenja bubrega i centralnog nervnog sistema. Daju se zajedno sa kortikosteroidima u cilju smanjenja dnevne doze kortikosteroida i suzbijanja njihovih neželjenih efekata.

Ukoliko je oboljenje uzelo maha i nalazi se u veoma aktivnoj fazi, primenjuje se kombinacija dva do tri imunosupresiva uz biološku terapiju.

Biološki lekovi i noviji terapijski modaliteti

Biološki lekovi su supstance koje blokiraju proizvodnju autoantitela i koriste se u slučajevima kada prethodno opisane terapije slabo pomazu.

To su ljudsko rekombinantna monoklonalna IgG antitela, koja sprečavaju razvoj imunih B ćelija, a koje su odgovorne za produkciju antigen specificnih antitela i destrukciju sopstvenih ćelija.

Savremeni terapijski trendovi u lečenju sistemskog eritemskog lupusa idu u pravcu istrazivanja mogućnosti da se suzbiju autozapaljenski procesi u organizmu bez potiskivanja fiziološkog imunog odgovora organizma.

Individualizacija terapije i praćenje bolesti

Do sada nije pronađen specifičan lek koji bi mogao dovesti do izlečenja sistemskog eritemskog lupusa. Lečenje se uglavnom usmerava ka smirivanju zapaljenskog procesa, sprečavanje komplikacija i minimalizaciju oštećenja tkiva i organa.

Kao što je već rečeno, bolest ima mnogo lica i različite intenzitete promena, pa je zbog toga neophodno da se svakom bolesniku odredi individualna terapija, u skladu sa njegovim opštim stanjem, stepenom oboljenja, tegobama i stadijumom bolesti.

U početnom stadijumu oboljenja, nakon postavljanja dijagnoze, bolest je uglavnom veoma aktivna. Tada se primenjuju veće doze lekova, da bi se sprečila ekspanzija bolesti, a nakon postizanja remisije, doze lekova se smanjuju na minimalan nivo koji je potreban za održanje postignutog poboljšanja.

Obolela osoba treba da se redovno podvrgava kontroli, na 3 do 6 meseci, da bi se na vreme uočile eventualne komplikacije i oštećenja organa, jer je u tim slučajevima lečenje istih lakše i uspešnije.

Obavezno treba kontrolisati krvni pritisak, kompletnu krvnu sliku, uraditi analizu urina, analizu krvi na bubrežne funkciju, testove koagulacije, komplemente i DNA antitela. Po potrebi uraditi ultrazvuk srca i RTG pluća.

Konsultovati reumatologa, imunologa, dermatologa, nefrologa i u zavisnosti od stanja organa i druge specijalnosti.

Život s lupusom, svakodnevne strategije

Lupus je hronično oboljenje za koje ne postoji specifična terapija. Sve gore pomenute terapijske mere, ukoliko se pravovremeno i pravilno primene dovode do smanjenja ili čak do potpunog nestanka simptoma. Veoma je važno uzimati terapiju redovno, jer neredovno uzimanje lekova ili uzimanje manjih doza može provocirati pogoršanje bolesti.

Osim lekova neophodno je promeniti životne navike, što podrazumeva prekid pušenja, primenjivanje dijete sa smanjenim unosom zasićenih masti i koncentrovanim ugljenim hidratima, kao i belog brašna i proizvoda od njega, jer sve nabrojano povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Takođe ograničiti unos kuhinjske soli, koja može doprineti povećanom krvnom pritisku i opterećenju bubrega.

Ishrana treba da se bazira na unosu integralnih žitarica, nemasnih izvora proteina - mladi sirevi, obrano mleko i mlečni proizvodi, morska riba i plodovi mora. Voće i povrće konzumirati sveže ili bareno na pari. Ne konzumirati suhomesnate proizvode koji su uglavnom suviše slani i obogaćeni veštačkim aditivima. Korisno je uzimati orašaste plodove i semenke - bundeva, suncokret.

Takođe se preporučuje i umerena fizička aktivnost u trajanju od najmanje 30 minuta dnevno, brzo hodanje, joga, vožnja bicikla, plivanje. Ovo je bitno radi održanja elasticiteta mišića i zglobova, regulisanja telesne težine i kardiovaskularnog treninga. Ne iscrpljivati se fizički.

Izbegavati izlaganju infektivnim agensima, jer svaka infekcija može dovesti do pogoršanja bolesti. Posebno je opasan Epštajn -Barov virus, izazivač infektivne mononukleoze. Obolelim od lupusa se takođe savetuje vakcinacija protiv hepatitisa B, protiv covida i pneumokokna vakcina.

Stresne situacije dovode do pogoršanja bolesti pa se savetuje trening za kontrolu stresa, kao i, koliko god je moguće, izbegavanje stresa.

Priuštiti sebi dovoljno odmora i kvalitetnog sna, preporučuje se spavati i do 10 sati dnevno.

Obavezno prekinuti sa pušenjem, jer je duvanski dim jedan od faktora koji doprinosi pojavi lupusa, a terapija lupusa kod pušača daje slabije efekte nego kod nepušača.

Pošto sunčevi zraci dovode do pogoršanja tegoba, zabranjeno je izlaganje suncu od 10 časova pre podne do 17 h. Bez obzira na doba dana koristiti kreme sa zaštitnim faktorom 40 i više, nositi sunčane naočare, šešire i odeću sa dugim rukavima i nogavicama. Takođe i UV svetlo u noćnim klubovima može biti štetno i pogoršati stanje. Solarijumi su strogo zabranjeni.

Da li je lupus nasledan?

Lupus nije nasledno oboljenje, ali genetska predispozicija u sadejstvu sa faktorima rizika povećava mogućnost pojave oboljenja. To znači, da bi se bolest ispoljila neophodna je kombinacija genetske predispozicije i faktora spoljašnje sredine, kao što su učestale bakterijske infekcije, virusi, UV zračenje, neki lekovi, hormonski status.

Oko 20% osoba obolelih od lupusa imaju među najbližim srodnicima slučaj obolelog od lupusa. Oko 5% dece čiji roditelji imaju lupus najverovatnije će se takođe razboleti od ove bolesti.

Ne postoje prenatalni genetski testovi za određivanje faktora rizika za razvoj sistemskog eritemskog lupusa.

Moze li lupus da se povuče?

Kod lupusa je veoma tesko predvideti kakav će biti njegov tok, jer to zavisi od mnogobrojnih faktora i individualnih svojstava svakog obolelog ponaosob.

Bolest ne može da se spreči, ali se najčešće smiruje i prelazi u remisiju, pogotovo ukoliko se dijagnoza rano postavi i na vreme započne adekvatna terapija. Remisija bolesti ne isključuje stalni medicinski nadzor, koji je neophodan da bi se na vreme uočila pogoršanja i oštećenja organa.

Životni vek obolelih zavisi od forme bolesti, fizičke kondicije obolelog i posledicnih komplikacija. Najčešči uzroci skraćenja života bolesnika su bubrežna insuficijencija, infekcije, srčana slabost i oboljenja centralnog nervnog sistema, a naročito cerebrovaskularna krvarenja.

Da li lupus utice na trudnoću?

Trudnoća kod žena obolelih od lupusa je moguća, ali je treba odložiti dok se ne postigne stabilna remisija bolesti i uzimanje lekova ne svede na najmanju moguću meru. U suprotnom preti opasnost od pobačaja, prevremenog porođaja, kao i pogoršanja zdravstvenog stanja same trudnice.

Kako lupus utiče na mentalno zdravlje?

Osobe obolele od lupusa mogu imati česte promene raspoloženja, od razdrazljivosti pa sve do depresivnih epizoda. Takođe se javljaju teškoće u koncentraciji i pamćenju, kao i učestale glavobolje.

Da li osobe sa lupusom mogu normalno da rade?

Ukoliko tegobe nisu suvise jako izražene, a bolest je u remisiji, obolele osobe mogu da obavljaju svoje profesionalne aktivnosti, ali samo u slučaju da one nisu povezane sa intenzivnim fizičkim naporom, izlaganju veoma visokim i niskim temperaturama, dugotrajnom boravku na suncu.