Insulinska rezistencija - kako nastaje, simptomi i posledice

• Šta je insulinska rezistencija
• Uzroci nastanka
• Simptomi insulinske rezistencije
• Kako se uspostavlja dijagnoza
• Laboratorijski testovi
• Lečenje insulinske rezistencije
• Koje su posledice nelečene insulinske rezistencije
• Uticaj insulinske rezistencije na začeće i trudnoću
• Koje promene u ishrani pomažu u smanjenju insulinske rezistencije
• Da li je insulinske rezistencija izlečiva
• Kako se računa insulinska rezistencija
• Da li blaga insulinska rezistencija može da se reši prirodnim putem
• Da li postoji veza između insulinske rezistencija i policističnih jajnika PCOS
• Koje su specifičnosti insulinske rezistencije kod muškararaca
• Kakve fizičke aktivnosti se preporučuju za osobe sa insulinskom rezistencijom
• Kako spavanje utiče na insulinsku rezistenciju
• Koji su rani znaci upozorenja insulinske rezistencije
• Da li insulinska rezistencija povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2
• Kakva je veza izmđu insulinske rezistencije i hipertenzije
• Kakav je uticaj alkohola na insulinsku rezistenciju

Insulinska rezistencija je metabolički poremećaj koji se javlja kada ćelije tela postaju manje osetljive na dejstvo insulina, hormona koji reguliše nivo šećera u krvi. Kada se javi insulinska rezistencija, ćelije ne mogu efikasno koristiti insulin za unos glukoze (šećera) iz krvi, što dovodi do povećanja nivoa šećera u krvi.

Insulin je hormon koji se proizvodi u pankreasu i igra ključnu ulogu u regulisanju nivoa šećera u krvi. Kada jedemo hranu koja sadrži ugljene hidrate, oni se razgrađuju u glukozu, koja se zatim apsorbuje u krvotok. Insulin pomaže ćelijama da preuzmu glukozu iz krvi i koriste je kao izvor energije.

Šta je insulinska rezistencija

Glukoza je glavni izvor energije u našem organizmu, odnosno za naše ćelije. Da bi se glukoza iz krvi iskoristila i ugradila u ćeliju, neohodna je supstanca pod imenom insulin. Insulin je hormon koji luči pankreas (beta celije), koji se se vezuje za insulinske receptore na ćelijskoj membrani i na taj način otvara kanale preko kojih glukoza ulazi u ćeliju. Jednostavno rečeno insulin olakšava transport glukoze kroz ćelijsku membranu.

Do oslobađanja insulina iz beta ćelija pankreasa dolazi nakon povećanja koncentracije glukoze u krvi. Tom prilikom se nakon nekoliko sekundi oslobađa već sintetisani insulin i to traje oko 10 minuta. Nakon toga nastupa faza postepenog porasta nivoa insulina u kojoj se sintetiše novi insulin i oslobađa u cirkulaciju (ova faza može da traje i do nekoliko sati).

Ukoliko je organizmu potrebna energija, glukoza se oksidiše i putem mnogobrojnih hemijskih reakcija pretvara u energiju. Višak glukoze se skladišti prvenstveno u jetri, a zatim i telesnim mišićima, u vidu glikogena. Kapacit jetre za skladištenje glikogena je 5-6% njene mase, dok je u mišićima ovaj procenat varijabilan, tako da su kod ljudi sa većom mišićnom masom i depoi glikogena u mišićima veći. Glikogen iz mišića se ne koristi za povećanje glikemije (glukoze u krvi), već se on intenzivno oslobađa prilikom fizičkih aktivnosti.

U slučaju potrebe ili pada nivoa glukoze u krvi, a to se događa normalno u periodu između obroka, (a narovno i prilikom gladovanja), iz glikogena se i pomoću drugog hormona pod imenom glukagon mobiliše glukoza (ovaj hemijski proces se naziva glikogenoliza). Ovo se uglavnom odigrava u jetri, a manjim delom i u bubrezima.

Sadržaj glikogena u jetri obezbeđuje održavanje normalnog nivoa šećera u krvi 12-24h. Ova glukozna rezerva se veoma brzo stvara i razgrađuje i veoma efikasno reaguje na i najmanje varijacije šećera u krvi.

Pošto su depoi glikogena u jetri i mišićima ograničeni, višak glukoze se putem složenih hemijskih procesa transformise u masne kiseline, a zatim deponuje u masno tkivo u vidu triglicerida, kao masna rezerva. Od izvesne količine metabolita glukoze sintetisu se i neesencijalne aminokiseline. Kako je kapacitet masnih rezervi praktično neograničen, ne postoji limit, tada organizmu preti opasnost od ekstremne gojaznosti. Samim tim, osim funkcije regulacije nivoa šećera u krvi, insulin ima i značajnu ulogu u skladištenju masti u organizmu, kao i uticaj na sintezu proteina. Od kolikog je značaja ovaj proces deponovanja glikogena i mobilisanja energije, ilustruje činjenica da mozak troši 20% ukupne energije koju naš organizam proizvede i da za svoj rad koristi isključivo glukozu. Glukoza je nezamenljiv izvor energije i za druga tkiva kao što je srž bubrega, sočivo i rožnjača oka, eritrociti itd. Takođe, ona je i jedini izvor energije za skeletne mišiće u uslovima intenzivne fizičke aktivnosti.

Količina insulina koji se izluči iz pankreasa direktno je proporcionalna nivou glikemije u krvi, mada u manjem stepenu zavisi i od koncentracije aminokiselina i slobodnih masnih kiselina. Kada se nivo glukoze u krvi smanji, količina izlučenog insulina drastično opada, jer ne postoji potreba za njenim skladištenjem.

Na osnovu svega gorenavedenog, pojam insuliske rezistencije postaje malo jasniji. Insulinska rezistencija je stanje u kome ćelije organizma ne reaguju na dejstvo insulina, odnosno receptori na ćelijskoj membrani nisu u stanju da se povežu sa insulinom i omoguće ćelijama da prime glukozu. Ovo se dešava usled preteranog unosa namirnica visokog glikemijskog indeksa, odnosno onih namirnica koje naglo i u velikim količinama oslobađaju glukozu. Ćelije tada postaju manje osetljive na insulin, što dovodi do pojave povišenog nivoa insulina u krvi. Nekada se stvaranje insulina poveća za čak 5 do 20 puta kako bi se nivo šećera održao u granicama normale. Međutim, glukoza i dalje slobodno pluta u krvi ali ćelije ostaju "gladne", pa kao posledica toga pankreas pokušava da izbalansira ovo stanje lučenjem novih količina insulina. Posto šećer nema gde da se skladišti, skladišti se u masno tkivo. Insulinu se pridružuje i hormon stresa kortizol, koji je takođe odgovoran za taloženje masti.

Insulinska rezistencija je poprimila epidemijske razmere i kao takva može se svrstati u hronične nezarazne bolesti, odnosno bolesti savremenog društva. Sam mehanizam razvoja neosetljivosti ćelija na insulin još nije u potpunosti poznat, smatra se da i velike količine slobodnih masnih kiselina u krvi imaju udela u tome. Visceralna masnoća koja se nakuplja oko organa dovodi do oslobađanja slobodnih masnih kiselina u krvotok, a takođe i do stvaranja upalnih hormona koji pokreću insulinsku rezistenciju. Stanje insulinske rezistencije može trajati više godina, čak i desetinu, pa se tokom vremena beta ćelije pankreasa iscrpljuju, produkuju manju količinu insulina i tada glukoza u krvi ostaje trajno povišena, što je u stvari osnov za pojavu dijabetesa tipa II.

Uzroci nastanka

Nastanak insulinske rezistencije može biti rezultat kombinacije genetskih, metaboličkih, hormonalnih i životnih faktora.

Nasledni faktori mogu imati značajnu ulogu u razvoju insulinske rezistencije. Postoje genetske varijacije koje mogu uticati na funkciju insulina i metabolizam glukoze u organizmu.

Prekomerna telesna težina i gojaznost povezane su s većim rizikom od razvoja insulinske rezistencije. Višak masnog tkiva može izazvati upalne procese i metaboličke promene koje remete normalan rad insulina.

Visok unos šećera, rafinisanih ugljenih hidrata i zasićenih masti može doprineti razvoju insulinske rezistencije. Prekomeran unos brze hrane, gaziranih pića, slatkiša i prerađenih namirnica može opteretiti metabolizam i otežati normalnu funkciju insulina.

Nedostatak redovne fizičke aktivnosti može povećati rizik od insulinske rezistencije. Vežbanje poboljšava osetljivost na insulin i pomaže u regulaciji nivoa šećera u krvi.

Hormonski poremećaji, poput sindroma policističnih jajnika (PCOS) kod žena, mogu biti povezani s insulinskom rezistencijom. Povećani nivoi androgena i nepravilan rad hormona mogu uticati na metabolizam glukoze i insulinsku osetljivost.

Hronični stres može imati negativan uticaj na metabolizam i funkciju insulina. Hormoni stresa, kao što je kortizol, mogu povećati nivo šećera u krvi i smanjiti insulinsku osetljivost.

Insulinska rezistencija može biti povezana s drugim zdravstvenim stanjima, poput dijabetesa tipa 2, metaboličkog sindroma i bolesti srca. Rano prepoznavanje insulinske rezistencije i usvajanje zdravih životnih navika, uključujući pravilnu ishranu, fizičku aktivnost i kontrolu telesne težine, mogu pomoći u upravljanju ovim stanjem. U nekim slučajevima, može biti potrebna i medicinska intervencija.

Simptomi insulinske rezistencije

Simptomi insulinske rezistencije mogu varirati od osobe do osobe:

• Povećana glad: Insulinska rezistencija može izazvati promene u regulaciji apetita, što dovodi do povećane gladi i češćeg prejedanja.

• Povećana težina ili otežano gubljenje kilograma: Insulinska rezistencija može otežati gubitak težine ili dovesti do neobjašnjivog povećanja telesne težine.

• Umor i nedostatak energije: Insulinska rezistencija može ometati sposobnost ćelija da efikasno koriste glukozu kao izvor energije, što može rezultirati umorom i nedostatkom energije.

• Promene raspoloženja: Osobe s insulinskom rezistencijom mogu iskusiti promene raspoloženja poput depresije, anksioznosti, razdražljivosti ili promene u koncentraciji.

• Problemi s kožom: Neke osobe s insulinskom rezistencijom mogu imati kožne promene kao što su akne, akantoza nigricans (tamne mrlje i zadebljanja kože, obično na vratu, pazuhu ili prepone) ili suva koža.

• Povećana žeđ i često mokrenje: Insulinska rezistencija može dovesti do povećane reapsorpcije vode u bubrezima, što rezultira čestim mokrenjem i povećanjem žeđi.

• Povišen krvni pritisak: Insulinska rezistencija može biti povezana s povišenim krvnim pritiskom, što predstavlja faktor rizika za srčane bolesti.

• Poremećaji menstrualnog ciklusa: Kod žena, insulinska rezistencija može uzrokovati poremećaje menstrualnog ciklusa poput neredovne menstruacije i potpunog izostanka.

Kako se uspostavlja dijagnoza?

Prema nekim podacima, oko 30% stanovništva boluje od insulinske rezistencije. Savremeni način života, užurbanost praćena nepravilnom i neredovnom ishranom, uz malo kretanja, doprinose pojavi ovog stanja.

Simptomi i znaci se razvijaju veoma sporo, čovek se na njih postepeno privikava, pa zbog toga osoba sa insulinskom rezistencijom nije ni svesna svog oboljenja. Odsustvo tipičnih simptoma i znaka ili prisustvo opštih simptoma, takozvanih nespecifičnih koji se javljaju i kod drugih bolesti, u velikoj meri otežavaju postavljanje dijagnoze. Oni mogu biti veoma diskretni, kao što su umor i malaksalost, zaboravnost, pojava akni, pa ih oboleli najčešće pripisuju drugim stanjima i okolnostima.

Kako ne postoje direktni testovi koji bi dokazali insulinsku rezistenciju, prilikom postavljanja dijagnoze mora se pribeći drugim metodama. Najvažnija stvar kod pregleda pacijenta sa mogućom insulinskom rezistencijom, jeste imati na umu da takva mogućnost uopšte i postoji. U tom slučaju će lekar obratiti pažnju čak i na zanemerljivu simptomatologiju i sprovesti dijagnostiku u željenom pravcu.

Za postavljanje dijagnoze je neophodno:

• uzeti detaljnu ličnu anamnezu o preležanim bolestima, mogućim operativnim zahvatima. Kod žena je važno uzeti podatke o menstrualnom ciklusu, pobačajima i porođajima, o postojanju povišenog krvnog pritiska ili povišenih masnoća u krvi.
• porodična anamneza: posebno obratiti pažnju na prisustvo dijabetesa u porodici, gojaznosti i kardiovaskularnih bolesti.
• konstatovati prisustvo znakova i simptoma koji bi mogli pobuditi sumnju na postojanje insulinske rezistencije, kao što su:

1. hroničan osećaj umora i nedostatak energije,
2. pospanost, naročito nakon obroka,
3. zaboravnost, depresija, bezvoljnost, smanjena koncentracija,
4. nagli pad šećera u krvi praćen preznojavanjem i neizmernom željom za uzimanjem slatkiša,
5. osećaj gladi i nakon obroka,
6. porast telesne težine, ubrzano gojenje i teško uspostavljanje normalne telesne mase, čak i nakon primene posebnog režima ishrane,
7. debljina fokusirana oko stomaka, naslage sala oko pojasa, ovo je neizbežno praćeno i nagomilavanjem sala oko unutrašnjih organa. Obim struka kod žena ne bi trebalo da bude veći od 80 cm, a kod muškaraca od 93 cm. Ukoliko obimi prevazilaze 88cm kod žena i 102cm kod muškaraca, rizik za pojavu kardiovaskularnih bolesti se znatno povećava,
8. indeks telesne mase (BM) veći od 25, mada se insulinska rezistencija može javiti i kod normalno uhranjenih,
9. pojava malih bradavica na koži, ispod grudi, u predelu pazuha, na vratu,
10. tamnija prebojenost kože pazuha i prepona,
11. neredovni menstrualni ciklusi kod žena, maljavost, pojava akni.
12. često je prisutan povišen krvni pritisak- pritisak koji ide iznad 130/70 mmHg,
13. poremećaj lipidnog statusa u krvi.

Laboratorijski testovi

• merenje koncentracije glukoze u krvi - ŠUK.
• test tolerancije na glukozu - OGTT, sa istovremenim merenjem koncentracije insulina u krvi. Prvo se izmere jutarnje vrednosti glukoze i insulina u krvi "našte" (normalna vrednost je 3,6-6,1 mmol/l), zatim se mere u određenim vremenskim intervalima nakon uzimanja glukoznog rastvora. Sumnja na insulinsku rezistenciju se postavlja ako je nivo šećera našte 7 mmol/l, a u 120. minutu u rasponu od 7,8 do 11,1 mmol/l. Ukoliko je vrednost veća od 11,1 onda je u pitanju šećerna bolest. Normalan nalaz je ŠUK manji od 7,8 mmol/l u 120. minutu merenja. Normalna količina izmerenog insulina je 2,6-24,9 uIU/ml, posle dva sata vrednost treba da bude što bliža početnoj, a nikako iznad gornje granice.
• merenje hemoglobina A1c - HbA1c, ovaj test utvrđuje prosečnu vrednost nivoa glukoze u krvi tokom poslednja 3 meseca. Vrednost ispod 5,7% je normalna, između 5,7 i 6,4% može ukazivati na predijabetes, a preko 6,5% na dijabetes.
• merenje masnoća u krvi obuhvata: trigliceride, ukupni holesterol, LDL holesterol, HDL holesteril, non HDL holesterol.

Lečenje insulinske rezistencije

Lečenje insulinske rezistencije obično uključuje kombinaciju: promene načina života, promene načina ishrane i, u nekim slučajevima, uključivanje lekova.

Zdrava ishrana je ključna za upravljanje insulinskom rezistencijom. Fokusirajte se na ishranu bogatu vlaknima, složenim ugljenim hidratima, zdravim mastima i proteinima. Smanjite unos rafinisanih ugljenih hidrata, šećera i zasićenih masti. Pravilna raspodela obroka i izbegavanje prejedanja takođe su važni faktori.

Redovna fizička aktivnost može pomoći povećanju osetljivosti na insulin. Pokušajte da uključite aerobne vežbe (npr. hodanje, trčanje, plivanje) i vežbe snage u svoju rutinu. Cilj je vežbati najmanje 150 minuta aerobnih vežbi i 2-3 puta nedeljno vežbe snage.

Ako imate prekomernu telesnu težinu ili ste gojazni, gubitak kilograma može poboljšati osetljivost na insulin. Rezultat se postiže i kombinacijom zdrave ishrane i fizičke aktivnosti.

U nekim slučajevima, lekar može preporučiti terapiju za lečenje insulinske rezistencije. Najčešće se koriste lekovi iz grupe metformina, koji pomažu smanjenju glukoze u krvi i poboljšanju osetljivosti na insulin.

Insulinska rezistencija često ide ruku pod ruku s drugim zdravstvenim p****roblemima poput visokog krvnog pritiska, visokog holesterola ili dijabetesa. Stoga je važno kontrolisati ove faktore rizika i sarađivati s lekarom kako biste svoje zdravlje držali pod kontrolom.

Važno je naglasiti da se lečenje insulinske rezistencije mora prilagoditi individualnoj situaciji svake osobe. Uvek se posavetujte s lekarom ili endokrinologom kako biste dobili tačnu dijagnozu i preporuke za lečenje.

Koje su posledice nelečene insulinske rezistencije?

Kod insulinske rezistencije vrednosti glukoze u krvi su uglavnom u granicama normale. Problem je u nivou insulina koji je po pravilu mnogostruko viši i zbog toga se kod obolelog javlja izuzetno jak osećaj gladi, kao da mu je "pao šećer u krvi", a sve to zbog nemogućnosti da ćelije iskoriste glukozu. Usled ovoga, osoba sa insulinskom rezistencijom poseže za šećerom i ugljenim hidratima da bi sebi obezbedila energiju koja joj nedostaje. Ovo sa svoje strane podstiče pankreas da luči nove količine insulina i da se dodatno iscrpljuje. Jednog trenutka ove dodatne količine insulina neće biti dovoljne da snize nivo glukoze u krvi i njene vrednosti će biti trajno povišene. Ukoliko su vrednosti šećera u krvi izmedju 6 i 7 mmol/l, tada već možemo govoriti o predijabetesu, a kada se vrednosti šećera trajno povećaju iznad tih vrednosti, tada postavljamo dijagnozu dijabetes tip II.

Faza prediabetesa može da traje i do 10 godina, nivo šećera u krvi našte uglavnom je u granicama normale, ali 2 sata nakon opterećenja šećerom može biti povišen, što se često i ne otkrije. Čak i malo povišene vrednosti šećera u krvi koje traju godinama mogu dovesti do promena na nervima i sitnim krvnim sudovima.

Promene na nervima se nazivaju dijabetička polineuropatija i ispoljavaju se najčešće na donjim ekstremitetima u vidu trnjenja, žarenja, peckanja, bolovima u potkolenicama. Ponekad se javljaju i bolovi u donjem delu leđa sa propagacijom duž nogu, osećaj slabosti u nogama i nestabilnost. Usled oštećenja abdominalnih nervnih spletova oboleli može patiti od nadutosti stomaka, zatvora, a ponekad i od dijareje.

Promene na krvnim sudovima ispoljavaju se u vidu aterosklerotskih promena sitnih krvnih sudova oka, bubrega, srca, mozga, ekstremiteta, sa svim posledicama koje poremećena cirkulacija uzrokuje. Promene u mikrocirkulaciji na nivou mrežnjače oka vremenom mogu dovesti do slepila, na bubrezima do bubrezne insuficijencije, na koronarnim (srčanim) krvnim sudovima, do infarkta, moždanim do šloga, na donjim ekszremitezima do nekroze - takozvanog dijabetičkog stopala pa i do amputacije. Srećna okolnost je u tome što je ovaj poremećaj reverzibilan, pa se uz mere koje su već spomenute može uspešno kontrolisati i sprečiti pojava komplikacija.

Iz ovih razloga, reporučuje se merenje glikoziliranog hemoglobina - HbA1C, koji je pokazatelj glikoregulacije u poslednja 3 meseca. Ukoliko su mu vrednosti izmedju 6 i 6,4 % to ukazuje na predijabetes, što je u stvari uvod u dijabetes tip II.

Uticaj insulinske rezistencije na začeće i trudnoću

Insulinska resistencija može da utiče na plodnost žena na taj način što ometa ovulaciju, onemogućava sazrevanje jajne ćelije ili pak remeti implantaciju oplođene jajne ćelije u zid materice.

Može da bude razlog spontanog prekida trudnoće ukoliko do nje dođe, a sve to se dešava usled hormonalnog disbalansa kao posledice povišenog insulina u krvi.

Kod žena koje imaju policistične jajnike i insulinska rezistencija je češća, pa se i verovatnoća steriliteta povećava.

Tokom trudnoće se stanje insulinske rezistenvije neminovno pogoršava, pa se zbog toga žena mora redovno kontrolisati. Ukoliko se kod trudnice javi manifestni dijabetes tada se on naziva gestacijski dijabetes i neophodno ga je ozbiljno lečiti da ne bi došlo do negativnih posledica na razvoj ploda.

Koje promene u ishrani pomažu u smanjenju insulinske rezistencije?

Veoma je važno naglasiti da je insulinska rezistencija reverzibilan proces i da se može izlečiti putem takozvanog "zdravog životnog stila".

Zbog čega je važno promeniti način ishrane i regulisati telesnu težinu?

Regulisanje udela mišićne mase na račun smanjenja procenta masti u ukupnoj telesnoj proporciji je jedan od ključnih faktora za držanja ovog poremećaja pod kontrolom i sprečavanje progresije ka pojavi šećerne bolesti DM tip II. Promenom načina ishrane i promenom životnih navika u smislu povećenja fizičke aktivnosti, moguće je smanjiti insulinsku rezistenciju, preduprediti pojavu šećerne bolesti, smanjiti nivo masnoća u krvi, redukovati krvni pritisak ili ga čak potpuno normalizovati. Znači, promenom životnog stila može se zaustaviti i normalizovati ovo metaboličko stanje organizma.

Obim struka je jedan od pokazatelja postojanja takozvane visceralne masti, odnosno masti koja okružuje unutrasnje organe. Masnoća infiltrira i unutrašnje organe - jetru i pankreas, dovodi do njihovog uvećanja i remeti im funkciju. Treba obratiti posebnu pažnju na povećanje obima struka, čak i kada je telesna težina neznatno uvećana.

Ova unutrašnja masnoća nije samo pasivno masno tkivo, već aktivno tkivo koje otpušta bioaktivne adipokine, koji su uključeni u regulaciju ćelijskih funkcija. Između ostalog utiču i na regulisanje apetita (leptin), imunitet, osetljivost na insulin, krvni pritisak, metabolizam masti i glukoze.

Zdravstveni problemi koji uključuju gojaznost, dijabetes i smanjenu toleranciju na insulin, povećani krvni pritisak, povišen nivo lošeg holesterola LDL, smanjenje dobrog holesterola HDL i kardiovaskularne poremecaje, nazivaju se još i metabolički sindrom. Gojaznost povećava i sklonost ka određenim bolestima - srčanoj insuficijenciji, astmi, osteoporozi, Alchajmerovoj bolesti, kao i ka malignitetima - karcinom debelog creva, karcinom dojke.

Obim struka kod žena ne bi trebalo da bude veći od 80 cm, a kod muškaraca od 93 cm. Ukoliko obimi prevazilaze 88 cm kod žena i 102 cm kod muškaraca, rizik za pojavu kardiovakularnih bolesti se znatno povećava.

Iz ishrane treba izbaciti hranu bogatu ugljenim hidratima sa visokim glikemijskim indeksom. To su: rafinisani šećeri, beli hleb i peciva od belog brašna, testa, sokovi i slatkiši, beli pirinač, krompir i grickalice - čips, pivo, alkohol, gazirane napitke. Ove namirnice se brzo vare i nakon konzumiranja brzo dovode do visokog skoka nivoa šećera u krvi, što sa svoje strane izaziva naglo lučenje insulina u velikim količinama koje bukvalno "blokiraju" receptore za insulin, pa dolazimo u situaciju da smo i dalje gladni, a višak glukoze se taloži u obliku masti.

Takođe, treba izbegavati hranu bogatu zasićenim masnim kiselinama kao što su punomasni sirevi, masna pržena mesa, maslac, fast food. Suhomesnati proizvodi takođe nisu preporučljivi.

Dakle, neophodno je uzimati hranu nižeg glikemijskog indeksa, to jest one ugljene hidrate kojima je potrebno više vremena da se razlože i dospeju u krv. Na taj način postižemo efekapostepenog oslobađanja insulina iz pankreasa i njegovu ravnomerniju koncentraciju u krvi, bez onih ekstremnih vrednosti koje mogu biti i do 20 puta veće od normale. Ovim se postiže i povećanje osetljivosti receptora na insulin. Uglavnom se preporučuje u ishranu uvesti hranu bogatu vlaknima: integralne žitarice koje se sporije vare, integralni pirinač, ovas, heljda, kinoa; leguminoze - boranija, grašak, pasulj, sočivo, zatim povrće - salata, brokoli, blitva, raštan, šargarepa, zelen, keleraba, praziluk, paradajz, pečurke, artičoka.

Prema nekim istraživanjima naši preci iz doba paleolita su uzimali 50 do 100gr biljnih vlakana dnevno, dok mi danas uzimamo oko 15 grama. Navodno je ishrana sa visokim sadržajem vlakana podjednako efikasna kao i lekovi protiv dijabetesa. Vlakna usporavaju apsorpciju šećera iz creva i na taj način sprečavaju nagle skokove glikemije u krvi. Od mesa treba uzimati: nemasnu ribu na žaru, kuvanu piletinu ili na žaru. Mleko i sirevi treba da budu sa smanjenom količinom masnoće.

Preporučuju se i orašasti plodovi, semenke, posebno je zdravo bobičasto voće koje sadrži dosta antioksidanata - borovnice, kupine, maline. Začinsko bilje i začini. Voće uzimati uglavnom sveže, birati ono sa manjim sadržajem šećera. Veoma je dobro jesti citrusno voce - limun, narandže, grejpfrut. Prirodno fermentisane namirnice - jogurt, kefir.

Nikako ne treba koristiti veštačke zaslađivače, može se koristiti stevia.

Dobro je piti i dosta zelenog čaja koji ubrzava metabolizam. Tečnost se preporučuje u količini 1,5 do 2l dnevno, radi detoksikacije organizma. Takođe, preporučuje se i svakodnevni post u smislu pravljenja dovoljnog razmaka između obroka. To znači da uzimanje obroka treba ograničiti unutar 10 do 12 sati dnevno, a tokom večeri pa sledecih 12 sati se posti, znaci oko 12 do 14 h se ne uzima hrana. Ova vrsta posta zove se autofagija, mogu ga praktikovati samo zdrave osobe i uz konsultaciju sa lekarom.

Već samo sniženje telesne težine i povećana fizička aktivnost znatno povećavaju osetljivost ćelija na insulin.

Da li je insulinske rezistencija izlečiva?

Insulinska rezistencija je u najvećem broju slučajeva izlečiva.

Pošto su gojaznost i nedostatak kretanja glavni faktori rizika za pojavu insulinske rezistencije, promena načina ishrane i menjanje životnih navika su neophodni postulati za lečenje ovog poremećaja.

U prostupku lečenja insulinske rezistencije treba iskazati upornost i doslednost pa rezultati neće izostati. Fizička aktivnost pomaže da se višak glukoze koji nije ušao u ćelije iskoristi kao energetsko gorivo i na taj način eliminiše iz cirkulacije. Povećanjem mišićne mase postižemo uvećanu mogućnost deponovanja glikogena u mišiće. Ujedno se povećava i osetljivost mišićnih ćelija na insulin, pa samim tim i iskoristljivost glukoze. Smanjenjem masnih naslaga neutrališe se dejstvo takozvanih zapaljenskih faktora koji imaju značajnu ulogu u generisanju promena na zidovima sitnih krvnih sudova, smanjuje se nivo holestetola i triglicerida u krvi, što posredno dovodi do smanjenja rizika od brojnih metaboličkih obolenja, do regulacije krvnog pritiska i prevencije kardiovaskularnih obolenja.

U primeni balansirane ishrane treba biti istrajan, ukoliko ne možete sami da osmislite zdrav jelovnik, treba konsultovati nutricionistu. Ne preporučuje se izgladnjivanje, jer se na taj način rezultati postižu na "kratke staze". Zaboravite na dijete u kojima ćete moći jesti sve, a pri tom još i smršati. Da bi se izgubila koja kila potrebno je napraviti negativan bilans između unosa i gubitka kalorija, pri čemu potrošene kalorije moraju biti veće od unesenih.

Ukoliko se primenom balansirane ishrane, povećanom fizičkom aktivnošću i mršavljenjem ne smanji insulinska rezistencija, moraju se primeniti lekovi za terapiju šećerne bolesti. Kao prvo, iz grupe metformina koji olakšava preuzimanje glukoze iz krvi od strane jetrenih i misicnih ćelija i sprečava oslobađanje glukoze iz jetrenog glikogena. Ako to ne pomogne, koriste se lekovi koji povećavaju osetljivost na insulin, kao i lekovi koji smanjuju apsorpciju glukoze u crevima. NIKAKO NE SPROVODITI TERAPIJU NA SVOJU RUKU. Konsultovati lekara.

Kako se računa insulinska rezistencija?

Ne postoji direktan test koji bi izračunao insulinsku rezistenciju. Testovi koji se koriste su posredni i rade se putem merenja količine glukoze u krvi našte i nakon toga u određenim vremenskim intervalima. Na taj način se procenjuje kojom brzinom i da li se u dovoljnoj meri glukoza izmetaboliše. Istovremeno se meri i nivo insulina u krvi, pa se na osnovu dobijenih rezultata i kliničkog pregleda procenjuje da li osoba boluje od sindroma insulinske rezistencije ili ne.

Referentne vrednosti insulina zavise od metode i laboratorije koja ih primenjuje. Vrednosti su od 6 do 27 mikroU/ml i određuju se ujutru nakon 12 sati gladovanja i 2 sata nakon oralnog testa opterećenja, a može i svakih 30 minuta u toku dva sata. Ovi laboratorijski testovi su opisani u odeljku: Postavljanje dijagnoze.

Indeks insulinske senzitivnosti HOMA- IR, izračunava se na taj način što se iz uzorkovanih plazma vrednosti insulina i glikemije primenom formule dobijaju odredjeni parametri.

			HOMA-IR = insulin našte (mU/l) x glikemija našte (mmol/l) / 22,5

Vrednost ovog indeksa kod zdravih iznosi 1.

Da li blaga insulinska rezistencija može da se reši prirodnim putem?

Naravno, blaga insulinska rezistencija može i treba da se na vreme rešava prirodnim putem. Čim se posumnja na insulinsku rezistenciju na osnovu naprednavedenih ranih simptoma i znakova potrebno je preispitati način ishrane i životne navike obolele osobe. Što se pre uspostavi normalna osetljivost na insulin to ćemo blagovremenije sprečiti aterosklerotske promene na malim krvnim sudovima oka, bubrega, srca i mozga i sprečiti kasnije teže komplikacije u vidu srčanog i moždanog udara.

Pacijentu savetovati izbalansiranu ishranu sa ograničenim unosom visokokoncentrovanih ugljenih hidrata, proizvoda od belog brašna, kao i hranu hogatu zasiićenim mastima. Naročito potencirati unos svežeg, neobrađenog povrća, sveže voće, pogotovo citrusno, mahunarke, žitarice - puno zrno, orašaste plodove, semenke i kvalitetne životinjske proteine - riba, tuna. Od žitarica bi za preporuku na primer bili: ovas, proso, heljda koji su odličan izbor zbog visokog sadržaja vitamina, minerala i antioksidanata, kao i biljnih vlakana. Od voća su izuzetne narandže, grejpfrut, jabuke, banane, a posebno borovnice zbog obilja vitamina i antioksidanata. Nije loše uzimati i nutritijente kao što je vitamin D, cink, hrom, mangan.

Takođe, treba eliminisati uzroke stresa koliko god je to moguće. Prilikom stresogenih situacija dolazi do lučenje hormona kortizola, koji sa svoje strane povećava nivo šećera u krvi i mobiliše masti u vidu slobodnih masnih kiselina koje imaju udela u nastanku ateroskleroze.vVeoma je važno da se odlazi na spavanje pre ponoći, bar u 23 h najkasnije, jer se u prvih nekolika sati luči najveća količina hormona melatonina koji je veoma važan za održavanje normalnog ritma sna, neophodnog za oporavak organizma i povećanje imuniteta.

Da li postoji veza između insulinske rezistencija i policističnih jajnika (PCOS)?

Sindrom policističnih jajnika se javlja kod oko 5-10% žena u populaciji. Iako tačan uzrok policističnih jajnika nije sasvim poznat, zna se da osim genetskog faktora u osnovi ovog poremećaja je i postojanje inslulinske rezistencije.

U svakom slučaju, ova dva sindroma su povezana: kod postavljene dijagnoze policističnih jajnika veoma često nalazimo i insulinsku rezistenciju i obratno, ukoliko kod insulinske rezistencije evaluiramo ginekološki status, ustanovićemo prisustvo policističnih jajnika. Dijagnoza se postavlja ginekološkim pregledom, ultrazvučnim pregledom i laboratorijskim analizama - merenje nivoa polnih hormona, insulina i šećera u krvi. Usled povišenih vrednosti insulina jajnici produkuju veću kolicinu androgenih hormona pa ovo sa svoje strane dovodi do retkih ovulacija ili do potpunog izostanka ovulacije, do poremećaja menstrualnog ciklusa, do pojave pojačane maljavosti, masne kože i akni. Žene sa policističnim jajnicima su zbog toga pod većim rizikom za nastanak oboljenja kao što su: dijabetes tip II, povišen krvni pritisak, promene u nivou holesterola i triglicerida, neplodnost ili spontani pobačaji, karcinom materice, gojaznost, depresija i anksioznost. Zbog svega gorerečenog, kod lečenja steriliteta potrebno je uraditi i test na insulinsku rezistenciju.

Koje su specifičnosti insulinske rezistencije kod muškararaca?

U globalu gojazni muškarci su podložniji insulinskoj rezistenciji više nego gojazne žene. Ova činjenica se odnosi na godine života ispod 50, jer u tim godinama - pre nego što nastupi menopauza, žene imaju dovoljnu količinu ženskog polnog hormona estrogena koji ima zaštitnu ulogu. Posle menopauze kod žena rizik se povećava i izjednačuje sa rizikom kod muškaraca.

Ako je muškarac u mlađim godinama sklon gojenju, tada kod njih uglavnom dolazi do nagomilavanja masnog tkiva u predelu stomaka i bokova (što je pokazatelj nagomilavanja visceralne masti i oko unutrašnjih organa). A kao što je već ranije napomenuto, ova vrsta masnog tkiva ne predstavlja samo pasivno nagomilavanje sala, već ima i aktivnu ulogu u produkciji zapaljenskih faktora koji utiču na povećanje insulinske rezistencije, na promenu viskoziteta krvi, povećanje količine slobodnih masnih kiselina u krvi, adheziju trombocita i masnoće na zidove krvnih sudova, što sve zajedno doprinosi povećanom kardiovaskularnom riziku. Nakon nastupanja menopauze kod žena, sklonost ka insulinskoj rezistenciji se kod oba pola izjednačava, kao i opasnost od oboljevanja i smrtnosti od cerebrovaskularnih bolesti. Čak je smrtnost kod žena u nekom procentu i veća nego kod osoba muškog pola.

Kakve fizičke aktivnosti se preporučuju za osobe sa insulinskom rezistencijom?

Dokazano ja da fizička aktivnost ima višestruko pozitivno dejstvo na smanjanje insulinske resistencije. Kombinacijom fizičke aktivnosti i balansiranom ishranom, postiže se smanjenje telesne težine kao i smanjenje naslaga abdominalne masti, a uvećava se mišićana masa tela. Ovim se povećava prostor u mišićima za deponovanje glukoze, dolazi i do povećanja gustine kapilarne mreže u mišićima, a sve to doprinosi da mišićne ćelije bolje reaguju na insulin, to jest da bolje iskoriste glukozu, odnosno da se smanji insulinska rezistencija.

Tokom fizičke aktivnosti glukoza se koristi kao energetsko gorivo, potencira se dejstvo insulina na mišićno tkivo, a takođe se i povećava deponovanje glikoze u jetri u vidu glikogena. Ujedno je i smanjena produkcija glukoze u jetri. Redukcijom abdominalne masti smanjuje se količina triglicerida i poboljšava se kontrola slobodnih masnih kiselina u krvi.

Umerena fizička aktivnost koja se kontinuirano upražnjava u trajanju od pola sata do sat više puta nedeljno, neophodna je terapijska mera u lečenju insulinske rezistencije. Dobro je praktikovati aerobne vežbe kao: vožnja bicikla, lagano trčanje, brzi hod, plivanje, penjanje uz stepenice.

Takođe, treba kombinovati kratkotrajne vežbe visokog intenziteta u trajanju od par minuta sa treningom umerenog intenziteta za jačanje mišićne snage. Samo jedno vežbanje može povećati insulinsku senzitivnot od 16h nakon vežbanja. Čak i diskretno smanjenje telesne težine od 5 do 10% daje pozitivne rezultate u smislu kontrole hipertenzije i dislipidemije, a uz povećanu fizičku aktivnosti i balansiranu ishranu, može dovesti do značajnog pozitivnog pomaka u laboratorijskim rezultatima i poboljsanja kvaliteta života.

Prema nekim istraživanjima, kombinacija redukcione ishrane sa vežbanjem i kretanjem smanjuje incidencu dijabetesa za oko 58% kod osoba sa poremećenom tolerancijom glukoze. A najznačajnije je to, što je protektivni efekat fizičke aktivnosti najveći kod osoba sa najvećim rizikom za nastanak dijabetesa (visok indeks mase tela, hipertenzija, porodična anamneza na dijabetes).

Fizička aktivnost sama po sebi, čak i nezavisno od efekta na smanjenje telesne mase, smanjuje insulinsku rezistenciju.

Kako spavanje utiče na insulinsku rezistenciju?

Tokom spavanja dolazi do usporavanja funkcije svih organa, što znači da se oni naleze u anaboličkom stanju odnosno u stadijumu obnavljanja svoje funkcije. Tada se ćelije oslobađaju toksina i "otpada", moždane ćelije se restituišu, povećava se ugradnja kalcijuma u kostima (prevencija osteoporoze), mišićne ćelije se obnavljaju. U spavanju se luči hormon rasta (zato se i kaže da deca rastu dok spavaju), koji sa svoje strane utiče na regulisanje rada svih žlezda sa unutrašnjim lečenjem (štitna žlezda, grudna žlezda, nadbubreg, polne žlezde, pankreas itd). Takođe, ima uticaj i na stvaranje T i B limfocita, kao i imunoglobulina, što dovodi do povećanja imunog odgovora organizma.

Ukoliko smo neispravani i umorni podložniji smo infekcijama, što je verovatno svako od nas već i iskusio. Ako nedovoljno i loše spavamo dolazi i do poremećaja lučenja hormona gladi - leptina, grelina, povećava se insulinska rezistencija, što sve ima za posledicu lošu regulaciju šećera u krvi i povećano skladištenje masti u telu.

Osim toga, nakon neprospavane noći osećamo se umorno i neraspoloženo, pa nas to podstiče na uzimanje slatkiša u većoj količini, ne bi li podigli raspoloženje. Kao rezultat dobijamo suprotan efekat, povećanje insulinske rezistencije, malaksalost, bezvoljnost, tromost, nagomilavanje masnog tkiva i gojaznost. Osim dovoljne količine sna, što podrazumeva 7 do 8 sati tokom noći, važno je da on bude i kvalitetan, kontinuiran, neisprekidan. Nivo hormona kortizola se povećava ujutru 30 min pre buđenja i "priprema" organizam za aktivnosti. On je odgovoran za metabolizam ugljenih hidrata, masti, belančevina. Ukoliko je san isprekidan dolazi do neravnomernog lučenja ovog hormona i svih negativnih posledica toga, uključujući i povećanje insulinske rezistencije i sklonost aterosklerozi.

Koji su rani znaci upozorenja insulinske rezistencije?

Insulinska rezistencija uglavnom počinje prilično neprimetno, tako da obolela osoba i nije svesna da ima bilo kakav poremećaj u organizmu, pa se i ne javlja na pregled lekaru. Slični simptomi se često javljaju i kod nekih drugih oboljenja, razvijaju se polako, pa se uglavnom pripisuju drugim stanjima i životnim okolnostima. Objašnjavaju se, na primer, nedostatkom sna, opterećenjem na radnom mestu, izloženosti stresogenim situacijama. Čak i pridružene bolesti koje prate insulinsku rezistenciju mogu biti dugo nedijagnostikovane, kao na primer povišeni krvni pritisak, povišeni trigliceridi, visok "loš", a nizak "dobar" holesterol.

Pošto se ovaj poremećaj podjednako javlja i kod dece i kod odraslih, veoma je važno da lekar prilikom rutinskih pregleda, pogotovo gojazne dece školskog uzrasta, ima na umu mogućnost postojanja insulinske rezistencije i na vreme izvrši dijagnostičke testove. Dešava se da insulinska rezistencija ostane godinama neprepoznata (čak i 10 godina), sve dok se ne pojave ozbiljniji znaci oboljenja.

Početni simptomi i znaci koji bi trebalo da nas alarmiraju i podstaknu na dodatna ispitivanja su:

• bezrazložan umor i osećaj pospanosti čak i nakon dovoljnog sna,
• problemi sa koncentracijom, rasejanost,
• zaboravnost i depresivne epizode,
• stalan osećaj gladi, čak i nakon obroka i želja za slatkim,
• lako dobijanje na težini,
• gojaznost, povećanje telesne mase iznad 25%, mada ovo ne mora biti pravilo, mnoge osobe sa normalnom telesnom težinom mogu patiti od insulinske rezistencije,
• povećanje obima struka i masnoća oko pojasa - čak i kada je telesna težina nepromenjena,
• nagli padovi šećera u krvi praćeni podrhtavanjem i preznojavanjem,

Pri pojavi gorenavedenih simptoma treba potražiti pomoć lekara. Ne treba čekati da se jave ozbiljniji znaci kao što su problemi sa vidom, neredovne menstruacije, povišeni krvni pritisak itd. Insulinska rezistencija predstavlja jedan oblik metaboličke disfunkcije i neku vrstu pred dijabetičkog stanja. U sprezi je sa dijabetesom i kada je u pitanju ekspanzija broja obolelih. Još jedna od važnih činjenica koja se vezuje za ovo oboljenje je da postoji veliki broj ljudi koji je imaju, a da im nije dijagnostikovana. Većina osoba ne oseća nikakve simptome sve dok stanje ne dobije poodmakli oblik koje se obično meri godinama.

Da li insulinska rezistencija povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2?

Da, insulinska rezistencija godinama prethodi, ponekad i desetak godina, razvoju dijabetesa tipa II i povećava rizik od njegove pojave.

Smatra se da je u etiopatogenezi dijabetesa nasledni faktor zastupljen sa oko 30%, dok su faktori spoljašnje sredine zastupljeni u ostalih 70%.

Već smo napred objasnili kako insulinska rezistencija postepeno, tokom vremena iscrpljuje beta ćelije pankreasa, pa na kraju čak dovodi i do njihove potpune insuficijencije. Tada je obolela osoba zavisna od primene insulina, to jest imamo dijabetes tip II insulinozavisan.

Naročito su podležne manifestaciji dijabetesa tip II osobe sa pozitivnom porodičnom anamnezom, žene koje su imale tokom trudnoće gestacijski dijabetes, kao i osobe obolele od metaboličkog sindrome (o čemu je već bilo reči).

Kakva je veza izmđu insulinske rezistencije i hipertenzije?

Usled metaboličkih promena u krvi koje su povezane sa insulinskom rezistencijom, kao što su promene u lipidnom statusu, povećanje zapaljenskih faktora u krvi (C reaktivnog proteina, citokina, interleukina i ostalih), dolazi do razvoja aterosklerotskih promena na sitnijim i krupnijim krvnim sudovima. Ovo sa svoje strane dovodi do poremećaja cirkulacije u sitnim krvnim sudovima i povećanog otpora u njima, a kao posledica svega toga i još mnogih biohemijskih procesa, javlja se kod bololelih i povećan krvni pritisak.

Ovo povećanje krvnog pritiska je podmuklo, nastaje postepeno i zbog toga se savetuju redovni sistematski pregledi stanovništva u cilju što ranijeg dijagnostikovanja i pravovremenog lečenja, da ne bi kasnije došlo do ozbiljnijih posledica u smislu kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih dogadjaja – to jest infarkta i šloga.

Kakav je uticaj alkohola na insulinsku rezistenciju?

Dok je uticaj umerene konzumacije alkohola na insulinsku rezistenciju još uvek u fazi istraživanja, preterano uzimanje alkoholnih pića smanjuje odgovor organizma na prisustvo insulina, odnosno povećava insulinsku rezistenciju.

Šta se smatra umerenom konzumacijom alkohola? To podrazumeva oko 2 dcl klasičnog piva, 100 ml vina, 60 ml likera, ili 30 ml jakog alkoholnog pića. Naravno, ne sve to istovremeno istog dana. Kod ciroze jetre postoji zabrana uzimanja čak i ovih, uslovno dozvoljenih, količina. Prilikom uzimanja alkohola, usled njegovog sagorevanja dolazi do naglog skoka nivoa šećera u krvi, što tokom višegodišnjeg uzimanja alkohola dovodi do povećanog skladištenja masti u jetri i pankreasu, kao i povećanja triglicerida i holesterola u krvi. Ovo sa svoje strane dodatno oštećuje njihovu funkciju. Takođe se kod uzimanja alkohola insulinska rezistencija povećava, beta ćelije pankreasa se iscrpljuju, pa tako jednog trenutka one više nisu u stanju da snabdevaju organizam potrebnim količinama insulina, nivo glukoze u krvi se trajno povećava i tada dolazi do manifestacije dijabetesa tip II.

Osim ovoga, alkoholna pića pojačavaju apetit, uzima se veća količina visokokalorične hrane, što opet ima negativan efekat na kontrolu lučenja insulina, regulaciju šećerne bolesti i dejstvo lekova protiv dijabetesa. Tako se ulazi u jedan „začarani krug“.

Prilikom lečenja, konsultacija sa zdravstvenim stručnjakom je važna kako bi se identifikovali uzroci insulinske rezistencije i razvio individualizovan plan lečenja. Ukoliko prepoznajete simptome i sumnjate na insulinsku rezistenciju, zakažite pregled. Unesite “insulinska rezistencija” u prostor za pretragu na platformi Hipokratija. Na taj način ćete dobiti korisne informacije i uvid u iskustva drugih pacijenata, koji su imali slične problemei. Nakon pregleda i započetog lečenja, ostavite svoje iskustvo na platformi i na taj način pomozite drugima da pronađu najbolju zdravstvenu negu za sebe i svoju porodicu.