Hlamidija: simptomi, uzroci, dijagnostika

• Infekcija hlamidijom kako se dobija hlamidija
• Epidemiologija rasprostranjenost hlamidije
• Asimptomatska hlamidija tiha bolest
• Simptomi hlamidije
  • Hlamidija kod žena simptomi
  • Hlamidija kod muškaraca simptomi
• Infekcija hlamidijom u trudnoći
• Konjuktivitis izazvan Chlamidijom trachomatis
• Hlamidija infekcija u ustima
• Mikoplazma i ureaplazma
• Dijagnoza hlamidije
• Lečenje hlamidije
• Faktori rizika za dobijanje hlamidije
• Prevencija hlamidijalne infekcije
• Kako se prenosi hlamidija
• Da li se hlamidija prenosi samo polnim putem
• Kakav je uticaj hlamidije na trudnoću
• Da li je hlamidija izlečiva i kako sprečiti ponovnu infekciju

Hlamidija trahomatis (Chlamidia trachomatis) je vrsta bakterije koja je uzročnik jedne od najučestalijih polnih bolesti. Izaziva infekciju urogenitalnog trakta, očiju i zglobova, a uzrok je i obolevanju novorođenčadi.

Ova vrsta bakterije ima veoma specificno svojstvo, a koje je u stvari karakteristika virusa, a to je da može da živi i razmnožava se isključivo unutar ćelije zaraženog organizma. Zbog toga su je čak smatrali virusom. Međutim, po svojoj morfologiji i kako poseduje genetski matetijal - DNK I RNK, a i osetljiva je na dejstvo većine antibiotika, ipak se danas svrstava u bakterije.

Hlamidija je veoma neotporna u spoljašnjoj sredini, što znači da van organizma domaćina veoma brzo umire. Ipak, kratko vreme se može zadržati i živeti i na kontaminiranim predmetima, na peškiru, posteljini ili na rukama, kao i u vodi. Ovo je veoma važno istaći zbog kasnijeg objašnjenja načina prenošenja.

Infekcija hlamidijom - kako se dobija hlamidija

Infekcija hlamidijom trahomatis spada u polno prenosive zarazne bolesti i to u jednu od najčešće dijagnostikovanih polnih bolesti u svetu. Srećom, osetljiva je na većinu antibiotika, pa se ovo oboljenje uspešno i leči.

Hlamidijaza je široko rasprostranjena, a razlog tome je taj što je u početku asimptomatska, pa se usled odsustva tegoba kod zarazenog, veoma teško prepoznaje i postavlja prava dijagnoza. To doprinosi da se, u većini slučajeva, lako i neprimetno širi sa osobe na osobu.

Oboljenje se najčešće prenosi polnim putem, to jest seksualnim kontaktom sa zaraženom osobom, uključujući, osim vaginalnog, i oralni i analni seks. Osim toga infekcija se prenosi i preko ruku, kontaminiranih predmeta ili preko vode u bazenima. Znači da se zdrava osoba može zaraziti kada bakterija dođe u kontakt sa sluzokožom vagine, uretre, usta, grla, konjuktivom oka. Moguće je i prenošenje Infekcije sa obolele majke na plod, kako tokom trudnoće tako i za vreme porođaja, odnosno prilikom prolaska novorođenčeta kroz porođajni kanal.

Epidemiologija - rasprostranjenost hlamidije

Da bi ilustrovali rasprostranjenost ove bolesti, navešćemo činjenicu da je prema statističkim podacima u svetu njome inficirano oko 4% odraslih žena i muškaraca i da čak jedna od 10 seksualno aktivnih osoba ima hlamidijalnu infekciju. Prilikom svakog seksualnog odnosa sa zaraženom osobom rizik od prenosa infekcije na zdravu osobu je 75%.

Godišnje se evidentira oko 100 miliona novih slučajeva infekcije hlamidijom. Proširenost je najveća u populaciji sa niskim socioekonomskim statusom, među osobama koje se bave prostitucijom i koje nedovoljno vode računa o ličnoj higijeni. Najugroženiji su adolescenti od 15. do 19. godine života, tako da su oni zastupljeni u 40% slučajeva svih hlamidijalnih infekcija.

Asimptomatska hlamidija - "tiha" bolest

Inkubacija, odnosno, period od zaražavanja do eventualne pojave prvih simptoma bolesti (period mirovanja hlamidije), traje od 1 do 3 nedelje. Inače, i nakon ovog inkubacionog perioda, iako hlamidija postaje aktivna, simptomi bolesti ne moraju da se jave, ili pak mogu biti toliko blagi i nespecifični da njeno prisustvo može da ostane neprimećeno godinama.

Ovo se dešava upravo zbog činjenice što hlamidija živi i razmnožava se unutar ćelije genitalne sluzokože, u obliku takozvanih retikularnih telašaca, pa je, iz tog razloga bela krvna zrnca zadužena za odbranu organizma, ne prepoznaju kao stranu materiju.

Pojava i intenzitet simptoma, zbog navedenog, umnogome zavise od imuniteta organizma. Kod oko 75% zaraženih žena i oko 50% muškaraca ne postoje bilo kakvi simptomi i znaci bolesti. Upravo ovo odsustvo simtomatologije je uzrok tako masovne pojave novozaraženih na godišnjem nivou, a i razlog zbog čega se infekcija hlamidijom naziva još i "tihom" bolešću.

Ovom prilikom treba spomenuti i ove dve bakterije izazivače polno prenosivih bolesti: mikoplazmu hominis i ureaplazmu, koje takođe daju oskudnu simptomatologiju, sličnu hlamidijalnoj. Prilikom postavljanja dijagnoze neophodno je izdiferencirati koja je tačno bakterija u pitanju.

Simptomi hlamidije

Rekli smo da infekcija hlamidijom u velikom broju slučajeva ima blagi tok, kod nekih osoba simptomi potpuno izostaju, ponekad su minimalno izraženi, ali u slučaju hroniciteta može doći i do težih i ozbiljnijih zdravstvenih problema. Zbog toga, ma koliko da su tegobe diskretne, treba ih znati prepoznati i na vreme i blagovremeno potražiti pomoć lekara.

Simptomatologija se unekoliko razlikuje kod muškaraca i kod žena, uglavnom zbog anatomskih karakteristika urogenitalnog sistema.

Hlamidija kod žena - simptomi

Vodeći simptomi hlamidijalne infekcije kod žena su:

• peckanje i svrab u predelu spoljnog polnog organa - vulve,
• pojačano lučenje vaginalnog sekreta zućkaste boje,
• bolni seksualni odnosi ponekad sa primesom krvi,
• povremeno krvarenje izmešžđu ciklusa,
• učestalo mokrenje, bolno mokrenje, pečenje pri mokrenju,
• bolovi u predelu mokraćne bešike,
• bolovi u maloj karlici, kada se infekcija proširi na jajovode i jajnike.

Infekcije mokraćnih kanala su kod žena mnogo češće izražene nego kod muškaraca, zbog toga što je mokraćni kanal kod žena mnogo kraći nego kod muškaraca.

U menopauzi, usled pada nivoa ženskog hormona estrogena u krvi, javlja se suvoća vagine, dolazi do njene atrofije i konsekutivnog skraćenja mokraćnog kanala, pa samim tim bakterije lakše prodiru u urinarni trakt.

Nelečena hlamidijaza kod žena može izazvati zapaljenje grlića materice, infekcija se često proširi i na jajovode, što neretko dovodi do njihove neprohodnosti, pa je time povećan rizik od vanmateričnih trudnoća pa i steriliteta. Usled hroničnih bolova umanjen je i kvalitet života.

Hlamidija kod muškaraca - simptomi

Kod 30-50% hlamidijalnih infekcija kod muškaraca nema simptoma, ili su minimalno izraženi pa se zanemaruju.

Ukoliko se jave, najčešći simptomi su:

• svrab i crvenilo oko glavića penisa, zatim znaci negonokoknok uretritisa (zapalenje mokraćnog kanala koje nije izazvano gonorejom), a to su:
• bolovi i peckanje prilikom mokrenja,
• učestalo mokrenje,
• gnojni iscedak iz mokraćnog kanala,
• bolovi u predelu testisa i mokraćne bešike,
• neprijatan i otežan seksualni odnos.

Ako se zaražena osoba ne leči, infekcija prelazi u hronicitet. Uzročnik tada iz mokracnih kanala (urethritis) prelazi u testise i epididimise i izaziva hronično zapaljenje u njima - orchepididimitis. Ovo može biti uzrok smanjenom broju spermatozida, impotenciji i posledičnom sterilitetu.

Infekcija hlamidijom u trudnoći

Ukoliko se žena zarazi hlamidijom pre ili tokom trudnoće, a ne testira se i ne leči na vreme, mogu nastupiti ozbiljne posledice po nju kao i po plod.

Postoji mogućnost da se infekcija proširi na plodovu vodu i zahvati plod, usled zapaljenskih promena na vodenjaku može doći do njegovog prevremenog pucanja kao i do ranijeg porođaja. Nakon porođaja preti opasnost od infekcije materice - endometritisa.

Za vreme porođaja, prilikom prolaska novorođenčeta kroz porođajni kanal, dete može zadobiti hlamidijalni konjuktivitis ili pak zapaljenje pluća.

Čak 50% beba se zarazi, konjuktivitis se razvija u 25 do 50% slučajeva, a 5 do 20% novorođenčadi dobija upalu pluća nekoliko nedelja ili meseci nakon rođenja. Na sreću, prognoza ovih bolesti kod beba je dobra uz primenu adekvatne terapije.

Da napomenemo da tokom trudnoće koja je povezana sa hlamidijalnom infekcijom, postoji i veći rizik da se žena zarazi HIV-om, ureaplazmom i mikoplazmom, ukoliko dođe u kontakt sa njima.

Sve ove posledice i komplikacije se mogu uspešno prevazići ukoliko se na vreme izvrši testiranje na hlamidiju i preduzme adekvatna terapija.

Konjuktivitis izazvan Chlamidijom trachomatis

Ova vrsta konjuktivitisa zove se još i inkluzioni konjuktivitis. Izazivaju ga serotipovi hlamidije trahomatis D do K.

Kako je ranije rečeno, novorođenčad se inficira od zaražene majke prilikom prolaska kroz porođajni kanal. Kod odraslih se infekcija oka najčešće dobija seksualnim putem preko zaraženih ruku i najviše se javlja kod mlađih osoba koje ujedno imaju i urogenitalnu infekciju, a da nisu ni svesne toga. Ova vrsta konjuktivitisa se može dobiti i preko nedovoljno hlorisane vode u bazenima - zbog toga se zove još i bazenski konjuktivitis.

Simptomi se pojavljuju nakon inkubacije od 7 do 14 dana, zaražena osoba ima osećaj stranog tela u oku, dolazi do suzenja i grebanja, vežnjača pocrveni, otekne, kao i očni kapci, luči se gnojni sekret. Obolelom izuzetno smeta svetlost.

Ukoliko se ne ne leči, hlamidijalni konjuktivitis može dovesti i do slepila.

Dijagnoza se postavlja uzimanjem brisa sa sluznice oka, bakteriokulturom, serološkim testovima, kao i direktnom mikroskopijom.

Osim inkluzionog konjuktivitisa, serotpovi hlamidije trahomatis A,B i C izazivaju takozvani trahom, koji je rasprostranjen uglavnom u Africi, Aziji, Južnoj i Srednjoj Americi. To je ozbiljna infekcija očne sluznice, nakon koje se stvara ožiljno tkivo i može dovesti do slepila. Inače, trahom je glavni uzročnik slepila na svetu.

Hlamidija - infekcija u ustima

Kao što je sluzokoža urogenitalnog trakta osetljiva na kontakt sa hlamidijom, tako se i u sluznicu usne duplje hlamidija može naseliti. Simptomatologija najčešće nedostaje ili je minimalna, javlja se u vidu peckanja u ustima, postoji osetljivosti na toplo i hladno, ponekad se pojave afte. Dobija se prilikom oralnog seksa ili preko kontaminiranih ruku. Leči se kao i svaka druga hlamidijalna infekcija.

Mikoplazma i ureaplazma

Mikoplazma hominis i mikoplazma genitalium, kao i ureaplasma pripadaju istoj porodici po imenu mikoplazmatocee. To su bakterije koje se u normalnim okolnosTima nalaze u maloj količini u genitalnom traktu i sastavni su deo fizioloske bakterijske flore. Spadaju u najsićušnije bakterije i ne poseduju ćelijski zid pa ne mogu opstati van ćelija domaćina. U slučaju pada imuniteta dolazi do njihove ekspanzije i preteranog rasta, kada se putem nezaštićenih seksualnih odnosa prenosi na partnera. Simptomi infekcije ili nedostaju ili su slični kao i kod hlamidije, pa je neophodno prilikom testiranja uraditi skrining testove i na mikoplazmu i na ureaplazmu. Koliki je značaj mikoplazmi govori činjenica da je infekcija izazvana mikoplazmom nadmašila gonoreju po broju obolelih i tako postala treća najzastupljenija polna bolest među mladima.

U određenim situacijama infekcija se može preneti preko kontaminiranih predmeta, peškira, posteljine, u kozmetičkim salonima i preko nesterilnih medicinskih instrumenata. Takođe, i one mogu uzrokovati infekcije novorođenčadi kao i hlamidija. Ureaplazma urealitikom češće izaziva probleme u muškoj populaciji, dok je mikoplazma hominis zastupljenija kod žena.

Dijagnoza hlamidije

Prvi korak u postavljanju dijagnoze hlamidijalne infekcije je pravilno uzimanje anamnestičkih podataka.

Ukoliko se dobije podatak da pacijent ima neke od gorespomenute simptome, a pogotovo kod upornih tegoba u smislu zapaljenskog sindroma, treba posumnjati na hlamidiju.

Kao što je već rečeno, većina ovih infekcija protiče asimptomatski te se oboleli javljaju tek kada dođu do izražaja posledice zaražavanja hlamidijom, to jest do zapaljenja mokraćnih kanala, jajovoda kod žena kao i testisa kod muškaraca, a i drugih gore navedenih komplikacija. Tada je neophodno, pored ostalih dijagnostičkih procedura, uraditi i testiranje na hlamidiju.

Takođe, treba istaći, preventive radi, posebno kod mlađih seksualno aktivnih osoba, a pogotovo kada je u pitanju veći broj seksualnih partnera ili nekorišćenje kondoma, savetovati rutinsko i redovno testiranje na polne bolesti, uključujući i hlamidiju.

Za laboratorijsku dijagnostiku uzima se uretralni bris (bris iz mokraćnog kanala) i to iz dubljih delova, ili prvi mlaz urina, a kod žena se uzima vaginalni bris i bris sa grlića materice, dok nalaz urina nema naročit dijagnostički značaj.

Uzorci se testiraju na više nacina:

• PCR test, dijagnostikuje prisustvo genetskog materijala hlamidije, ovaj test je najprecizniji,
• test DNK uzorka,
• ELISA test za dokazivanje imunološkog odgovora na prisustvo hlamidije,
• test direktne fluoroscencije, detektuje antigene protiv hlamidije,
• kultura hlamidije, znači zasejavanje uzorka na hranljivu podlogu na kojoj se hlamidija zatim razmnožava.

Lečenje hlamidije

Kod lečenja infekcije izazvane hlamidijom neophodno je da se ono sprovodi kod oba partnera istovremeno. Za to vreme ne upražnjavati seksualne odnose jer tada dolazi do stalnih reinfekcija. Nikako ne sprovoditi terapiju po svom nahođenju, obavezno se javiti lekaru. Od lekova se uglavnom koriste tetraciklinski preparati ili azitromicin.

Kod hlamidijalnog konjukrivitisa se pored oralne terapije, lokalno primenjuju i antibiotske masti. Posle tri nedelje terapije treba uraditi kontrolne laboratorijske analize, a u slučaju rezistencije na antibiotike lečenje se ponekad sprovodi čak i šest meseci.

Posto je primećeno da oboleli od hlamidije češće obolevaju i od drugih seksualno prenosivih bolesti kao što su gonoreja i AIDS - infekcija HIV om, neophodno ih je testirati i na ova obolenja. Ova osetljivost je uzrokovana smanjenim imunitetom i postojećim zapaljenskim promenama na sluznici urogenitalnog trakta.

Faktori rizika za dobijanje hlamidije

• mlađi od 19 godina
• nezaštićeni seksualni odnosi, bez kondoma
• česta promena partnera
• nedovoljna polna higijena

Prevencija hlamidijalne infekcije

Prilikom seksualnih odnosa obavezno koristiti kondom (prezervativ) i to kvalitetne - lateks i pravilno ga postaviti. Kondom koristiti bez obzira koja je vrsta odnosa u pitanju, vaginalni, oralni ili analni.

Izbegavati čestu promenu partnera, a u cilju prevencije, svaka seksualno aktivna osoba, pogotovo ako se ne koristi kondom, iako nema prisutnih simptoma, treba bar jednom godišnje, zajedno sa partnerom, da se testira na hlamidiju i druge polno prenosive bolesti. U slučaju pojave bilo kakvih tegoba hitno testiranje se podrazumeva.

Kako se prenosi hlamidija?

Glavni put prenošenja hlamidije je seksualni kontakt bilo koje vrste: vaginalni, oralni ili analni. To znaci da do infekcije dolazi kada bakterija dođe u kontakt sa sluzokožom vagine, uretre, usta, grla, ili konjuktivom oka.

Iako je hlamidija veoma neotporna na uslove spoljne sredine, ipak neko vreme može preževiti na kontaminiranim predmetima, npr. na peškirima i na rukama, pa se infekcija može preneti na zdravu osobu i posredno preko njih.

Ukoliko voda u bazenima nije dovoljno hlorisana, hlamidija ima mogućnost da kratko vreme preživi.

Da li se hlamidija prenosi samo polnim putem?

Kao sto smo već rekli, osnovni put prenošenja ove infekcije je direktni kontakt polnim putem, odnosno intimni odnosi bez zastite.

To je daleko najčešći put prenošenja i zbog toga je neophodno pri svakoj vrsti seksualnih odnosa koristiti kondom.

Takođe se zaraza prenosi i preko kontaminiranih predmeta, ruku i vode u bazenima.

Tokom trudnoće i za vreme porođaja, ukoliko je majka obolela, hlamidijom se može inficirati i dete. Ovo se događa prilikom prolaska deteta kroz porođajni kanal pa novorođenče uglavnom dobije hlamidijalni konjuktivitis u oko 25 do 50% slucajeva, a u 5 do 20% slučajeva čak i hlamidijelno zapalenje pluća. Navedena oboljenja uglavnom imaju dobru prognozu, leče se uspešno, ali je ipak od velikog značaja da se buduća majka na vreme kontroliše i leči.

Kakav je uticaj hlamidije na trudnoću?

Ukoliko je žena zarazena hlamidijom, trudna je i ne leči se, postoji verovatnoća da infekcija izazove spontani pobačaj, da zahvati vodenjak, dovede do njegovog prevremenog pucanja i prevremenog porođaja. Posle porođaja preti opasnost od infekcije materice. Nakon toga može kao posledica nastupiti trajni sterilitet.

Da li je hlamidija izlečiva i kako sprečiti ponovnu infekciju?

Hlamidija se u većini slučajeva veoma brzo i lako izleči uzimanjem odgovarajućih antibiotika, ali isključivo po preporuci lekara.

Terapija se uzima 7 do 14 dana u zavisnosti od intenziteta simptoma i znaka oboljenja. Nakon 3 meseca obavezno treba ponoviti testiranje.

Neuspeh terapije zavisi od sledecih faktora:

• neredovno ili nedovoljno dugo uzimanje terapije
• primena neadekvatnog antibiotika
• resistencija na antibiotik
• propust da se istovremeno leči i partner.

Potrebno je naglasiti da nakon infekcije hlamidijom nema stvaranja imuniteta i da se ista osoba može opet i iznova zaraziti u ponovnom kontaktu sa ovim mikroorganizmom. Prevencija je, kako je to već i rečeno, redovno korišćenje kondoma, izbegavanje česte promene partnera, redovna polna higijena i povremeno testiranje barem 1x godišnje.