Put do izlečenja počinje dijagnostikom. Bilo da su vesti dobre ili loše, dijagnostika je inicijalan i ključan korak ka ozdravljenju ili unapređenju kvaliteta života, te nam dozvoljava da se suočimo sa svojim strahovima, ali i da blagovremeno dobijemo delotvornu terapiju. Vreme uspostavljanja dijagnoze je takođe veoma bitno, posebno kada se radi o ozbiljnim bolestima poput karcinoma. Rana i uspešna dijagnostika otvara brojne mogućnosti izlečenja, te je upravo to razlog zašto stručnjaci insistiraju na važnosti redovnih kontrola i proaktivnosti pacijenata kada je u pitanju njihovo zdravlje.
Činjenica je da kod lekara uvek odlazimo po tačnu dijagnozu, savet i terapiju. Mnogi od nas uvek prvo pokušaju da sami uspostave dijagnozu, a kada doktor “Google” zakaže, okrećemo se pravim stručnjacima. Međutim, dešava se da dijagnoza koja je uredno navedena u našoj medicinskog dokumentaciji ipak nije tačna. Nespecifični i promenljivi simptomi mogu navesti lekare na pogrešan trag, što rezultira pogrešnom dijagnozom. Mora se uzeti u obzir i da veliki broj dijagnostičkih testova ne daje automatski jasan rezultat (pozitivan ili negativan), nego je neophodno dodatno i precizno tumačenje. Ipak, dešava se da do pogrešne dijagnoze dođe usled lekarske greške ili nesavesnog rada. U tim slučajevima, oslanjamo se na dva zakona koji regulišu ovu oblast delovanja: Zakon o zaštiti pacijenata i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Naravno, lekarska greška se mora dokazati, a lekar može odgovarati na četiri načina: prekršajno, disciplinski, da snosi građansku odgovornost za naknadu štete ili da bude krivično gonjen.
Bolesti kod kojih najčešće dolazi do pogrešne dijagnoze
Iako je za pogrešnu dijagnozu uvek najlakše okriviti lekara, moramo imati na umu da postoje bolesti koje je veoma teško dijagnostikovati. Za pojedine bolesti ne postoje ni specifični dijagnostički testovi, nego se pribegava metodi eliminacije: isključivanjem drugih oboljenja dolazimo do najverovatnije dijagnoze. Postoje bolesti koje su stekle svojevrsnu reputaciju kao stanja i oboljenja koja je najteže dijagnostikovati pa su najčešće i propraćena pogrešnom dijagnozom.
Sindrom razdražljivih creva
Sindrom razdražljivih ili iritabilnih creva (IBS) je hronično stanje koje zahvata debelo crevo, a manifestuje se kroz bol u stomaku, grčeve, nadimanje, dijareju i/ili zatvor. Budući da je reč o simptomima koji nisu posebno specifični, za dijagnostiku ovog oboljenja je neophodno da simptomi budu prisutni barem šest meseci. Jasno je da je veoma teško trpeti neprijatnost i bolove mesecima. Međutim, ovakav preduslov postoji upravo da bi se eliminisale sve ostale mogućnosti i da bi se uspostavila tačna dijagnoza.
Reumatoidni artritis
U pitanju je autoimuni poremećaj koji karakterišu upala i oticanje zglobova. Za razliku od osteoartritisa koji uglavnom pogađa stariju populaciju i rezultat je višegodišnjeg “habanja”, reumatoidni artrtis je bolno stanje koje može pogoditi ljude bilo koje životne dobi. Usled nespeicifičnosti simptoma, dijagnoza se postavlja na osnovu analize krvi, uvida u anamnezu i nakon detaljnog fizičkog pregleda.
Multipla skleroza
Multipla skleroza je autoimuna bolest koja nastaje kao posledica napada imunog sistema na ćelije organizma. U konačnici, dolazi do prekida komunikacije između mozga i ostatka tela, a posledice je nemoguće ignorisati. Rani simptomi multipla skleroze uključuju utrnulost, slabost i peckanje u udovima. Otežavajuća okolnost je što ovi simptomi mogu izostati, a bolest se može pojavljivati epizodično. Ozbiljnost simptoma zavisi i od broja i lokacije lezija, te klinička slika može varirati. Dijagnostika podrazumeva kičmenu punkciju ili magnetnu rezonancu.
Hipotireoza
Hipotireoza nastaje kao rezultat nedovoljno aktivne štitaste žlezde. Naime, žlezda ne produkuje dovoljno hormona koji su odgovorni za regulisanje telesne težine, energije i raspoloženja. Simptomi kao što su umor, nagla promena telesne težine, bolovi u mišićima, problemi s koncentracijom i pamćenjem - karakteristični su za hipotireozu, ali se vezuju i za druga stanja, poput depresije, fibromialgije i raznih autoimunih oboljenja. Budući da ovo stanje posebno pogađa žene starije od 60 godina, simptomi se često zanemaruju kao tipični znakovi starenja organizma ili gubitka kondicije.
Dijabetes
Dijabetes tip 2 je podmukla bolest koja može ostati skrivena sve dok ne izazove opasne zdravstvene tegobe. Godinama možemo imati povišen nivo šećera u krvi, a da toga nismo ni svesni. Kada se simptomi ispolje, lako ih je zanemariti, budući da uključuju pojačanu žeđ i glad, učestalo mokrenje, promene telesne težine, umor… Ponovo govorimo o nespecifičnim, gotovo generičkim simptomima, koji mogu ukazivati na brojna druga oboljenja. Rezultat netretiranog dijabetesa bogu biti problemi s vidom, bol u ekstremitetima ili čak srčani i moždani problemi.
Lupus
U pitanju je autoimuna inflamatorna hronična bolest, koja se ponekad manifestuje pojavom karakterističnog osipa na licu. Međutim, postoji više tipova lupusa, te ovaj simptom može potpuno izostati. Bolest može uticati na brojne organe ili organske sisteme, uključujući bubrege, zglobove, mozak i pluća. Ne postoji specifičan test koji se koristi prilikom dijagnostikovanja, nego se dijagnoza postavlja uglavnom na osnovu kompletnog i pažljivog fizičkog pregleda i testova krvi i urina.
Migrena
Za migrenu uglavnom vezujemo tipične simptome: jaka glavobolja koju često prate munčnina i povraćanje, uz pojačanu osetljivost na svetlost i zvuk. Malo je poznatno da ovaj tipičan simptom može sasvim izostati, dok intenzitet drugih simptoma može varirati od gotovo neprimetnih do veoma intenzivnih. Simptom migrene može biti veoma suptilan (osećaj neobjašnjive nelagodnosti ili vrtoglavica), pa ga pacijent nikada samostalno neće povezati s ovakvom dijagnozom. S druge strane, poznati su slučajevi razvoja paralize usled jake migrene. Za konačnu dijagnozu bi se trebalo obratiti neurologu.
Naveli smo smo samo nekoliko oboljenja koja često ostanu nedijagnostikovana ili predstavljaju pravi izazov za dijagnostičare. Osnovni uzrok uspostavljanja pogrešne dijagnoze su nespecifični simptomi bolesti koji se epizodno javljaju i koje pacijenti često zanemaruju ili karakterišu kao nebitne. U razgovoru s lekarom, veoma je bitno da pacijent pokuša da se priseti svih nepovezanih simptoma koje je iskusio u poslednje vreme, kako bi stručnjaku pomogao da lakše sklopi slagalicu i jasno sagleda kliničku sliku. Međutim, pogrešna dijagnozna može biti i rezultat lekarske nepažnje. Greške se lako potkradaju lekarima koji nisu dovoljno stručni ili nedovoljno pažnje posvećuju pacijentu. Primena neadekvatne terapije tokom dužeg vremenskog perioda može izazvati ozbiljne reakcije organizma ili čak proizvesti kontraefekat.
Ko trpi posledice pogrešne dijagnoze?
Jasno je da najteže posledice trpi upravo pacijent. Posledice pogrešne dijagnoze pacijent bukvalno trpi na svojoj koži. Međutim, kada je reč o pravnim i disciplinskim posledicama, odgovornost snose lekar ili zdravstvena ustanova. Već je bilo reči o Zakonu o pravima pacijenata i pravima i dužnostima koje proističu upravo iz ovog zakona. Kada je reč o snošenju posledica za postavljanje pogrešne dijagnoze, oslanjamo se na Zakon o zaštiti pacijenata i Zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Priča o potencijalnim lekarskim greškama, sporovima s lekarima i tužbama upućenim bolnicama, pokrenuta je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka i to u SAD-u i državama koje su danas na teritoriji Evropske unije. Tehnološki napredak je dozvolio primenu dijagnostičkih mašina koje su nedvosmisleno prikazivale rezultate i omogućile jednostavnije utvrđivanje ljudske greške. Sve do tada je lekar bio “bog i batina” i odluka i mišljenje lekara se nikada nisu preispitivali. U SAD-u je situacija danas možda već izmakla kontroli, budući da je gotovo svaki treći lekar tužen od strane pacijenta.
Za uspostavljanje pogrešne dijagnoze lekar može odgovarati na četiri načina: prekršajno, disciplinski, krivično, te može da se pokrene i građansko-pravni postupak protiv lekara. Valja napomenuti da jedna odgovornost ne isključuje drugu, te da se sva četiri postupka mogu voditi istovremeno. Pravnici navode da je disciplinski prekršaj najefikasniji, a uključuje postupak pred Sudom časti Lekarske komore Srbije. U slučaju da se lekarska greška utvrdi, pacijent ima pravo na novčanu naknadu u građansko-pravnom postupku.
Važno je znati da se tokom procesa utvrđivanja potencijalne greške lekara nijednoj strani ne veruje na reč, nego najveću težinu nosi mišljenje veštaka. Veštak mora biti lekar, stručnjak iz oblasti. Na sajtu Ministarstva pravde postoji spisak veštaka medicinske struke, raznih specijalizacija. Cena veštačenja iznosi oko 30.000 dinara. Međutim, nepisano je pravilo da se za veštačenje slučaja na teritoriji jednog grada, angažuje veštak iz nekog drugog grada. Primera radi, u postupku protiv lekara iz Novog Sada, angažovaće se veštak iz Beograda, Niša, Kragujevca… Sazivanje sudsko-medicinskog odbora podrazumeva angažman stručnjaka iz različitih oblasti, te cena veštačenja, a time i trošak parnice, srazmerno raste.
Od trenutka usvajanja Zakona o pravima pacijenata, primetan je porast broja parnica koje se vode protiv lekara. Najčešće se vode dve vrste sporova: sporovi zbog nesavesnog lečenja i lekarskih grešaka i sporovi zbog neadekvatno pruženih informacija. Lekari se ponekad pravdaju, te navode da nemaju vremena ni načina da svakom pacijentu detaljno objasne tok bolesti i lečenja, opcije i tretmane. Situaciju dodatno otežava činjenica da su preopterećni, te su svesni da za vreme pregleda jednog pacijenta, dvadesetak drugih nestrpljivo čeka na prijem. Međutim, dužnost lekara je da sve važne informacije saopšti pacijentu jasno i nedvosmisleno. Rečnik i način pristupa bi trebalo prilagoditi svakom pacijentu, a pacijent ne bi trebalo da napusti ordinaciju dok god mu nije potpuno jasno šta sve podrazumevaju dijagnoza i terapija. Pristanak na terapiju se daje tek kada su jasni svi mogući ishodi. Požurivanje ovog procesa stvara jaz između lekara i pacijenta, što na kraju može rezultirati pogrešnim tumačenjem simptoma ili ishoda lečenja.
Kod nas se greške lekara uglavnom slikovito podvode pod “neželjene efekte lečenja” i nisu nešto o čemu se često niti otvoreno govori. Dešava se da se za određeno delo umesto konkretnog lekara tuži bolnica ili druga zdravstvena ustanova u kojoj dotični ordinira, pošto se na taj način šteta brže i lakše može naplatiti. Prema dostupnoj statistici, u Srbiji se u proseku godišnje beleži dve do tri hiljade lekarskih grešaka, ali se pokrene svega petsto parničnih postupaka. Razlozi se verovatno kriju u činjenici da su ovakvi postupci skupi, dugo traju (minimum tri do pet godina), a predstavljaju i dodatno opterećenje za pacijenta i njegovu porodicu (što je poseban izazov ako se pacijent bori s teškom bolešću). Podaci govore da osuđujućih presuda ima porpilično, nadoknade se kreću između pola miliona i milion dinara, a retko koji medicinski radnik završi iza rešetaka.
Parnični postupci protiv lekara su zaista specifični, posebno kada se u obzir uzme činjenica da se tokom procesa zapravo procenjuje lekarska kompetencija, a ni sudija ni advokati nisu upućeni u tematiku. Zbog toga se presuda u velikoj meri zasniva na svedočenju veštaka. U pojedinim zemljama su oformljena posebna veća koja tumače lekarske greške, dok sudije, u cilju specijalizacije, završavaju i pravni i medicinski fakultet. Možda je to praksa koja bi se u bliskoj budućnosti mogla primeniti i kod nas.
